Општинске новине

572

Београдске општинске новине

свршавају потпуном очевом победом. Драгомир је био „заскочен" и морао је да оде у интернаг „Амторове високе трговачке школе" у Гери, у Немачкој. А за то време безмало цела Арамбашићева класа ступа у Војну академију и у доцнијим ослободилачким ратовима даје већи број херо ; а: Војводу Танкосића, Михајла Бодиа, Милана Атанацковића, пуковника Чекеревца, данашњег ђензрала Драгог Вуковића и др. Арамбашић у Гери остаје две године, а по том прелази у Беч, где продужава студије на „Високој трговачкој академији," коју апсолвира 1898 г. По завршетку тих студија враћа се у домовину, где га отац радосно дочекује, јер верује да је свог сина коначно успео да изведе „на прави пут." Стари Арамбашић наим;е није ни слутио да је његов син и у Гери и у Бечу и те како сашао о уметности, похађао тамошње галерије слика и марљиво упражњавао своју стару пасију: цртање и малање. Одмах га упућује у послове у својоЈ радњи; али опет, убрзо, наступа разочарање. Ни студије на високим 1 иностраним комерци^алним школама код Драгомира Арамбашића нису створиле наклоност према трговачком позиву. Шта више, он је сада према том позиву почео да манифестује и отворени презир. То је доводило до поновних сцена између оца и сина. Али, дошло је време да се Драгомир Арамбашић јави на отслужење свог војног рока, и он, сав сретан, напушта омрзнуту му трговину. У војсци служи скраћени, ђачки рок у коњици, а потом се враћа кући. Нзегов отац, разочаран већ толико пута у свом детету, покушава нешто ново. Верује да ће му син бити бар добар банкарски чиновник и смешта га у „Извозну банку", у којој је и сам био један од акционара. Међутим, након двогодишњег експериментисања, показало се, да Драгомир Арамбашић није створен ни за то. Он је још увек сањао о уметности. Стари Арамбашић је очајавао. Још се није дао сломити и дозволити да се његов син посвети уметности, — да постане — „молер." Он долази до дефинитивне спознаје да је његово дете изгубљено, да од њега никад неће бити ништа. Али, паралелно с том спознајом, пада и болест плућа његовог сина. У оно доба апсолутно неизлечива туберкулоза, била је „наследна" у фамилији Арамбашића. По савету лекара, отац га шаље у један санаториум у Швајцарску, да се бар „залечи." Али тај случајни одлазак на лечење у Швајцарску значи прелом у читавом животу Драгомира Арамбашића — он значи коначни слом очевог противљења и почетак систематских уметничких студија. Ту у чувеном Швајцарском санаторију за плућне и нервне болести Шлос Харту, крај Ерматингена на Боденском Језеру, он се ле-

чи под надзором лекара д-р Бецолда и д-р Рудисојсера, који након извесног времена примећују да њихов пацијент све своје слободно време проводи у месној галерији слика, копирајући поједина дела. Мора да су, с једне стране, та два лекара били уметнички доста образовани, а с друге стране, мора да је тај интерес био веома жив и да се јасно манифестовао, јер они закључују да њихов пацијент има највише смисла и највише способности за уметнички позив. У сталним недељним извештајима које о стању Драгомирове болести шаљу у Београд његовом оцу, они почињу, прво обилазно, а после све отвореније, да саветују, да је у интересу, како здравља, тако и будућности пацијента, да се Драгомир сав посвети уметности. Они шта више у томе виде једину могућност да се код њиховог пацијента створи добро расположење, на које су они толико много полагали. На концу они то постављају као неопходну потребу у интересу пацијентовог здравља, и, у крајњој консеквенци живота. Судећи по свему што сам до сада изнео, верујем да је у свему томе био и добар део Драгомирове политике. Стари Ћир-Пера Арамбашић, разочаран у својим дугогодишњим и упорним реалистичким настојањима, преморен већ од свега тога, заиста није имао више храбрости да се и даље одупире. У питаљу је, коначно, био живот његовог сина, и то по ауторитативном сведочанству двојице уважених иностраних лекара. И као што је раније најенергичније одбијао и саму помисао да се његов син, син уваженог престоничког трговца Ћир-Пере Арамбашића, посвети „молерају", сад је са исто толиком озбиљношћу, прионуо да се његов син спреми најозбиљније за свој нови позив: уметност. Старом Арамбашићу је то свакако морало бити веома тешко. То је значило ништа мање него саранити своје лепе наде о томе како ће његов син, његов јединац, наследити његову огромну трговину, коју ће својом стручном спремом повести још леггшем напретку. И стари Ћир-Пера Арамбашић је све то саранио негде дубоко у свом разочараном очинском срцу. Јавио је свом сину и његовим лекарима да пристаје, и чим му син оздрави, може да отпочне са уметничким студијама. Али срећа је хтела да је баш у то доба у Ерматингену радио тада чувени немачки сликар Емануел Тома. Лекари, који су у целој тој ствари и најзаслужнији, дозволе да њихов пацијент полази часове код Томе. Тако овај немачки сликар постаје први учитељ доцнијег српског уметника. Код Томе Арамбашић ради нешто више од пола године. А кад овај крене на уметничку екскурзију у познату немачку уметничку колонију Ватенберг на Изерталу крај Минхена, он поведе собом и свог ђака; дакако уз