Општинске новине

576

Београ дске ог.штинске новине

Драгомир Арамбашић: Студија лавова за мост Краља Александра I. — Гипс из 1934 г. — Својина Дирекције предузећа Батињол. окупаторским властима много бриге и неприлика. Маја месеца 1916 године окупаторске власти сазнају, издајом 1 неког плаћеника, да се Арамбашић крије негде у околини Аранђеловца, уцењују његову главу, а као таоце затварају његову матер, ујака и још тридесетак аранђеловачких грађана и сељака из околних села, оба пола. Арамбашић, који се већ пробио са својим друговима до румунске границе, сазнаје за то, — враћа се у Аранђеловац и нуди предају под условом да се пусте сви затворени таоци. Окупаторске власти делимично прихватају услове и пуштају на слободу његову матер и све жене — и он се предаје. Окивају га и спроводе са осталим таоцим;а, за које се сумњало да су јатаци, на преки суд у Крагујевац. Био је свестан да му је живот у опасности. На његову главу није више рачунала ни његова мати, и као последње уздарје послала му је у војни затвор све што је имала — две коцке шећера. Сам Арамбашић ми је са сузом у оку причао, да је то био натјежи моменат његовог бурног и пуног страдања живота. Међутим, и опет настаје један интересантан преокрет, који личи управо на расплет у некој шекспировској драми. Истрагу по читавој тој ствари преузима од Мађара Хрват аудитор Теодор Цуцулић, племенити од Битораја, који читаву ствар удешава тако да се утврђује да у читавом случају Арамбашић и другови нема доказних елемената за дело шпијунаже, према томе да они нису прешли границе својих војних дужности, а према томе да нема места осуди. Након ослобађајуће пресуде Арамбашић је као војни заробљеник упућен у заробљенички логор у Нађ-Међеру. Али, убрзо потом 1 , ради неког инцидента и неких достава, Арамбашић поново пада под војни суд, који га осуђује на шест месеци тешке тамнице у тврђави Ђер крај Коморана у Мађарској. По издржаној казни, војне вла-

сти га упућују на принудне радове у Пољску. Ту, из Лавова, покушава бегство према руским линијама, али бива ухваћен и упућен у заробљенички логор у Ашах у Горњој Аустрији. Половином лета 1918 године, по оздрављењу од неколико разних болести, преобучен у униформу аустриског подофицира, са петорицом другова, успева да се пребаци у Чешку, где се у Буђејовицама код тамошњих Чеха снабдевају свим потребним лажним документима. Сам Арамбашић се снабдео документима на име подофицира Ђуре Мирића из загребачке пуковније. Они крену према италијанском фронту, али расуло већ почиње. Арамбашић без великих тешкоћа стиже у Љубљану, где са тамошњим официрима и пристиглим сргтским официрима образује ескадрон српске коњице, који се као авангарда супротставља надирању италијанских трупа у Словеначку. После слома Централних власти, распада Аустроугарске монархије и Уједињења, Арамбашић остаје и даље на демаркационој линији и учествује у борбама на корушком фронту. По завршетку тих операција и повлачења дефинитивне и мзђународно признате границе између новообразоване државе Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Италије, Арамбашић се у новембру месецу 1919 године демобилише и поново враћа свом уметничком послу. Након десетак дана проведених у Београду ради регулисања разних приватних ствари, он се поново вра:ћа у Париз, где налази у потпуном реду свој атеље са свим започетим и завршеним радовима које је ту оставио. Оставља на страну све и почиње да ради своје до данас најуспелије и најпознатије дело „Буђење", које 1920 године излаже у званичном Салону Удружења француских уметника. Том приликом добија познату награду Мансион, спојену са свечаним иочасним пријемом код Претседника Републике. То дело је откупила Општина београдска и поставила га одливеног у бронзи пред Уметнички павиљон „Цвијете Зузорић" на Калемегдану.

Драгомир Арамбашић: Дечански лав. Гипсиз 1931 год. —■ Својина књижевника г. Миливоја Предића.