Општинске новине

Београд негдашњи центар великога рибарства

СЕДМИ ЧЛАНАК Прератни рибарски правни односи у риболовном нодручју Београда Природно је и разумљиво да у ранија, сгара времена, при примитивним и неодређеним правним односима какви су ови били и онда кад су у појединим пословима уопште и постојали, није могло бити ни речи о какрим одређеним рибарским правима и односима. Велике риболовне реке Сава и Дунав, као и њихови пространи водоплавни терени, у та времена препуни рибе, били су сматрани као опште добро и општи извор за исхрану становништва. Ловило се где је и како је ко хтео и умео, без икаквог ограничења, а богатство у риби и непотребност скупог рибарског алата и какве нарочите уметности чинили су да није било потребно никаквог стручног рибарског знања, ни рибарског заната, ни рибарских организација, нити каквих год прописа о правним односима у рибарству. Доцније, кад се сазнало да је риболовно богаство на појединим ловиштима нарочито велико, тако да је се на таквим местима долазило до сукоба између риболоваца, при чему су се губили и животи, чињени су међу овима споразуми који су, у току времена, остајали да се са нараштаја на нараштај преносе у облику обичајног рибарског права. Још доцније се у то умешала и државна управа, па је поједина, изузетно богата ловишта уступила на искоришћавање или у својину појединим властелинствима, установама или манастирима. У још доцнија времена, кад су односи већ могли бити сређенији, поједина ловишта су ое почела издавати под закуп, у корист државне касе или прибрежних општина у чијим су се хатарима ловишта налазила. Такав је н. пр. случај још од пре неколико векова био са риболовом на Госпођином Виру, уз српску обалу Дунава, испод села Добре. Он се помиње у једној повељи Кнеза Лазара као риболов уступљен манастиру Горњаку, затим су га присвојили и искоришћавали Турци, док није прешао у руке наше државе, која га је

од тада стално издавала под закуп у корист државне касе. За многобројне друге вирове на нашем делу Дунава поједине прибрежне општине сматрале су да припадају њима, па су их такође искоришћавале издавањем под закуп у корист своје касе. Сличан је случај био и са некада чувеним „гардама" на Дунаву, наспрам села Сипа. Нзих је некада, у стара времена, било осам, доцније пет, затим четири, а пред сам светски рат свега три. Сад је од њих остала још само успомена. Оне су на томе месту постављене и одржаване још од незапамћених времена. До прве владе Књаза Милоша припадале су адакалским Турцима, па их је Књаз од њих откупио и гарде су од тада ушле у састав владаочевих добара, док нису за време светског рата сасвим ишчезле. У колико се тиче риболовног подручја Београда, риболов је, као и свуда у риболовим водама, у стара времена био потпуно слободан и ограничен само тиме да се у водама заједничким са суседном државом не прелазе државне границе, премда се онда ни на то није много пазило. У текућој води он је за прибрежно становништво од вајкада био неисцрпан и потпуно бесплатан извор за исхрану. Али, од како има о томе трага, риболови на водоплавним теренима и ритовима који су остајали кад се велика вода врати у своје корито, од увек су или уступани појединим властелинствима, манастирима, патријаршији, или су издавани под закуп у корист државне касе или појединих општина, као што се то чини и у данашње време. Међутим доцније, за време турске владавине, уведено је и за Саву и Дунав, али то само за занатски риболов, плаћање риболовног права у новцу или у натури. За прве владе Књаза Милоша, као што се то види из „Мемоара Стевче Михајловића", ђумрукџије су од аласа наплаћивале као таксу сваку пету оку од ухваћене рибе. За време аустриске владавине у северној Србији 1718—1739 године, за риболове је наплаћиван „десетак" у новцу. Да би се могла имати слика о тако добијеним сумама од нашег прибрежног станов-