Општинске новине

844

Београдске општинСке новинб

Аутопортрет Пјера Крижанића из 1920 год, —• Уље. даје по једну насловну актуелну карикатуру. Али пошто је тај лист престао да излази већ након годину дана, Пјер прелази у ,,Политику", — где, у оквиру тзв. објективних могућности, ради још и данас, коментаришући у облику карикатуре већ пуних седамнаест година збивања наше културне и политичке данашњице. 1926 године Пјер је издао, — тада веома запажену и много коментарисанун, — збирку својих пробраних карикатура, под насловом „Куку-Тодоре", која садржи преко стотину његових карактеристичних радова, и, овде исцрпно цитирану, хумористички написану аутобиографију. Прошле године је такође спремао једну такву збирку, која је требала да садржи око стопедесет актуелних карикатура. Књига је већ била сасвим спремна, и управо кад је требала ући у штампу, наступили су садањи светски догађаји и онемогућили тај потхват, који би у нашем културном животу претстављао свакако догађај. Иако се бавио безмало свим сликарским техникама, излагао је само карикатуре. Поред многих изложба у нашој држави, првенствено у Београду и Загребу, — суделовао је и на југословенским изложбама у Софији и Прагу. Своју карикатуристичку каријеру Пјер је

започео, као што сам то већ рекао, у чувеном хрватском хумористичком листу „Коприве", који излази још и данас, — већ тридесет и шест година. Из „Коприва" је постепено прелазио и у друге листове. Тако његове карикатуре можемо наћи у репрезентативном хрватском књижевном часопису „Савременик", у тједнику „Звоно", који је пре рата у Загребу уређивао Милан Марјановић; — у београдском дневнику кратког века „Нови лист" — демократском гласилу напредне југословенске интелигенције; — у београдском тједнику „Покрет"; у београдској полумесечној ревији југословенске напредне интелигенције „Јавност"; — у хумористичном београдском листу „Ошишани јеж" — и у још неким нашим листовима. Највећи број својих карикатура Пјер је објавио у нашем најраспрострањенијем дневнику „Политика". Из тих листова његове карикатуре су често прештампаване у разне велике европске листове. Највише их је прештампавао (1926—9 год.) стари енглески дневник „Манчестер-Гвардијан". Осим тога листа, Пјерове су карикатуре прештампавали париски хумористични лист „Ле рир" (Смех)' чески дневник „Лидови новини", московска „Правда", енглески лист „Уједињење студентске омладине" — „Студентфронт", разни софиски листови... итд. Овде је вредно споменути да се Пјер доста бавио и опремом и илустрацијом књиганајвећим делом за београдске едиције „Наша књига" и „Златна књига". Као нарочито успеле илустрације овде треба споменути двадесет и девет илустрација за Сремчев роман „Поп Ћира и поп Спира", који је 1936 године изишао у Варшави, у пољском преводу Мухамеда Куленовић а у редакцији хрватског књижевника Јулија Бенешића, — и дванаест илустрација за Чарлс Дикенсов роман „Оливер Твист", који је изишао 1932 године у „Златној књизи". Међутим, Пјер није нашој јавности познат само као карикатуриста, него и као дугогодишњи уметнички критичар. Своју критичарску каријеру, као што сам то већ рекао, он је започео онако несретно, још у студентским клупама 1911 год. у загребачком дневнику „Покрет". Доцније, после рата, сарађивао је као уметнички критичар у загребачком дневнику самостално-демократске странке „Ријеч", у загребачком књижевном часопису „Критика" и у београдском књижевном листу „Мисао". Последње четири године он води уметничку критику у „Политици". Члан је уметничке групе „Облик" од њеног постанка. Звонимир Кудунџић