Општинске новине

846

Београдеке општинске новине

Мензулане се нису могле давати све по одређеној тарифи: до 50 талира на коња. Неке су давате јевтиније а неке скупље, али ниједна не изнад 50 талира. Ипак, та нормирана тарифа није се могла дуго одржати. Кнез Милош је 23 априла 1837 издао наредбу бр. 1329 „да ниједна мензулана не буде скупља од 30 талира на коња". Где то ипак не би било могућно „онда да дотично место о свом трошку мензулану држи. Грађани ће по реду вршити мензулеве дужности: носити мензулска писма, давати мензулске подвозе татарима, суруџијама итд". Ради исхране толиког броја коња, мензулана београдска морала је имати и знатне количине сена. Због тог сена Совјет је добро изгрдио Исправничечство актом од 26 септембра 1835 бр. 723. У том се акту, између осталог, каже: „Између многих непоредака јесте и онај што је мезулџији београдском допуштено 1012 пластова сена садети близу типографије кнежевске у којој се ствари налазе које преко милион гроша коштају. Како је то и ко је то допустити могао да се онде сено садене, где ни један хват одстојања нема од оџака у коме ватра једнако гори?" На завршетку Совјет наређује да се сено одмах одатле уклони. Место на коме се ово сено налазило било је до кафане под знаком питања с доње стране. У тој згради, у оно доба, била је смештена Државна штампарија. Каква је манипулација била код отправљања званичних писама казује нам и Објава коју је Совјет у Крагујевцу издао 31 децембра 1835 под бр. 1280. Објава „Којом се мензулџији Свилајначком налаже да писмо на његову Светлост под Н 1 атресирано, које суруџија крагујевачки до Свилајнца доноси, одма без икаквог одлагања до Пожаревца отправи." По другој једној објави „Совјета" од 18ХП-1837 наређено је мензулџијама од Крагујевца до Алексинца да „доктору Антонију Славују који правителственим послом у Алексинац путује, два коња са суруџијом бесплаттежно дају". Како је званична пошта преношена коњима, она је врло брзо стизала на место определења. Коњи су ишли брзо и на свакој станици — мензулани — чекале су суруџије са одморним коњима и продужавали пут. Писма су ношена у затвореним кесама, понаособ за свако место. Кесе су биле од јаког платна и запечаћене. У поштанском саобраћају из Турске, писма су отварана и кађена. Транзитна писма

нису отварана но су скроз, кроз коверте, била бодена и кађена. За кађење су употребљавана ова средства: смеса сумпора, шалитрз и мекиња; или хлорна пара. Мензулане су давно нестале — пре 55 г. на главним путевима, а на споредним их је било свз до Светског рата. Вршиле су своју дужност ваљано и оставиле лепе успомене. У предратној Србији, пре отварања пруга Параћин—Зајечар и Ниш—Књажевац—Зајечар, била је најдужа сувоземна поштанска линија: Ниш—Сврљиг—Књажевац—Краљево Село—Зајечар—Неготин. Та пруга је била дугачка око 180 км. Пошта је полазила сваког дана у 7 час. ујутру из Ниша и ношена је колима са арњевима. Обично су ишла једна кола, која су вукла три коња, а кад је било много пакета, или путника, онда их је ишло и више. Коњи су мењани у Сврљигу, Књажевцу и Зајечару. До Књажевца се путовало обично 8 часова, а зими, кад настану сметови, и по цео дан. Морало се чекати да сељаци — кулучари разгрну снег и омогуће путовање. Цела та линија, због романтичности, необично је интересантна. Путовање лети било је изванредно уживање. На Тресибаби био је до Светског рата нзки чика Јова који је држао бараку у којој су се путници 10 мин., колико се пошта задржавала ради одмора коња, могли нечим поткрепити. Чика Јова био је взликји шаљивчина и омиљен код путника који су тим путем чешће ишли и Јову добро познавали. Новајлијама се дешавало да им чика Јова понуди срнећину а уместо ње да јаретину. Цео тај пут од Ниша до Неготина пошта је прелазила, кад је друм био добар, за 20 сати. Полазећи из Ниша у 7 изјутра, стизала је у Неготин у 3 сата по поноћи. Коњи су мењани на свакој станици, кочијаши у Књажевцу и Зајечару а кондуктери су ишли без смене све до Неготина. То је био велики напор и лети, а треба замислити колико је тај пут био напоран зими. Неки Мирко, кондуктер, за све време пута по највећој зими није носио рукавице и увек је био добро расположен. Тај Мирко је вршио службу кондуктера 1907 и 1908 г. Тешка је била служба тог манипулативног поштанског особља, али оно ју је вршило предано и савесно, сматрајући пошту за светињу. Иста схватања имали су и грађани. Поштански саобраћај био је вазда тачан, сем препрека више силе, и исправан. Старим нашим поштарима и осталом особљу то служи на част. Д. Ј. Ранћовиђ