Општинске новине

Ва/ар Петар Палавичини

909

П. Палавичини: Лево: Дечак — Бронза — у Музеју Кн. Павла у Београду — Рад из 1939 г. Десно: Девојка с голубом — Далматински камен. Својина д-р Лесића. — Рад из 1938 г. Све је то остављадо дубоке утиске у малом Петру Палавичинију, и он се још и данас сећа како }е одлазио на торањ катедрале Светога Марка и сатима посматрао даљине бескрајне морске пучине. Бесне зимске буре, које су дрмале темељима његове родитељске куће, у његовом сећању су оставиле такође снажне импресије. Унутар тог спољашњег декора, у детињству Петра Палавичинија веома важну улогу игра реална свакидашњица мале обућарске радионице његовог оца. После поменуте породичне несреће, којој се још придружила и мајчина болест, што је све веома депремирало старог Андрију Палавичинија и добрим делом срушило његове радне способности, — радионица је почела рапидно опадати; калфе, који су дотада у њој радили, отпуштени су, — и ГТјеров отац је остао у њој сам да крпи подеране ципеле својих сумештана. У кући се живело веома оскудно. За време хладних зимских дана и летних непогода, мали Петар се играо у очевој радионици. И како год то нама данас чудно звучало, ипак је факат да је он ту сазнао за уметност и да је већ тада осетио дубоко, управо побожно поштовање према њој. Док је његов отац на светлу мале петролејке обављао свој веома прозаичан занат, код њега су долазили остале месне занатлије, који моментано нису имали посла, или су имали подерану обућу, па су чекали да им је стари

Палавичини брзо оправи. У таквим приликама, између тих, наоко прозаичних грађана, редовно се распредао разговор о уметности и мали Петар је тада често слушао имена Микеланђела, Тицијана, Леонарда да Винчија, Рафаела, Брамантеа и других. Нзегову дечју радозналост, наравно, нису могла толико привлачити та имена сама по себи; оно што је он непогрешивим дечјим инстинктом запазио, то је била свечана интонација у којој су ти разговори вођени и поштовање којим су та имена изговарана. Треба овде, — ан пасан, споменути, да тај култ према уметности није био само развијен код старог Палавичинија, или само код корчуланских мајстора оног доба, него мање или више код свих старих занатлија, који су и сами у свом деловању, особито каменоресци, зидари, бродоградитељи, столари и ковачи, — тежили за што савршенијим формама; који су и сами, према томе, били донекле уметници. Под утицајем Италије, тај култ се најдуже задржао у Далмацији, где се још и данас може наићи на његове трагове. 1894 г. Петар Палавичини пошао је у основну, а 1898 г. у грађанску школу у свом родном месту. И једну и другу свршава сасвим нормално, као просечан ђак, — исти-

П Палавичини; Лево: Чешљање. зеју Кн. Павла — Рад из 1933 г. статуа — Бронза — Код аутора

— Бронза у Му—• Десно: Готска — Рад из 1923 г. 7