Општинске новине
7*
Вајар Петар Палавичини
911
Али Палавичики се не задовољава само оним шта је могао да види у Прагу. Он искоришћава погодне прилике и с времена на време одлази на изложбе и у музеје у Беч и Дрезден. Једних ферија одлази чак у Италију. Та екскурзија на њега оставља најдубљи утисак, и од тог доба он одлази у Италију кад год му се пружи прилика. Заједно с Палавичинијем у то доба у Прагу студира и неколико даровитих српских младића: Бранко Јефтић и Шаца Лазаревић, који су обадвојица херојски погинули на Солунском фронту; дивна уметничка душа и сјајан таленат Бранко Радуловић, који је за време прошлог рата умро у Француској; млади Црногорац Влада Новосел, Милош Голубовић, Стаменко Ђурђевић... и још неки. Са свима њима Палавичиниа је везало топло другарство, — везано још јаче снажним замахом, југословенског, ослободилачког покрета. Тим својим младеначким идеалима Пера Палавичини је и данас остао веран. За сво време школовања он живи углавном од потпоре „Далматинско-земаљског одбора", којој се доцније придружила и потпора коју му је давала сама Академија. Али већ у то доба он почиње да самостално зарађује, дајући кондиције из италијанског и српскохрватског језика. 1912 год. с одличним успехом завршава прашку ликовно уметничку академију, и сања о одласку у Париз; али у томе не успева. Остаје у Прагу и, заузимањем нашег великог сликара Влаха Буковца, који је од 1903 год. до своје смрти 1920 г. живео у Прагу као наставник на Академији, — добија поруџбину за израду споменика Балтазару Богишићу. Тај споменик, који претставља седећу фигуру у надприродној величини, уметник је сам исклесао у једном тврдом далматинском камену. Управо када је тај споменик био завршен и постављен, неколико дана пре његовог свечаног открића, избио је светски рат. Као и сви остали југословенски оријентсани омладинци, и Палавичин је имао разних непријатности с аустроугарским властима, али га је из свега тога сретно извукао Влахо Букозац. Потом се склонио у Праг у намери да почне самостално да ради, али га већ после два месеца позивају у војску. Уврштен је у „Осми домобрански пук", који је своје седиште имао у Прагу, а који је за време рата био прекомандован у Салцбург у Аустрији. Али већ после краћег времена, заслугом чувене саботаже чешких лекара, он је ослобођен војне дужности као „привремено неспособан". Међутим, опет после неколико месеци, војне власти га поново позивају и оспособљују. Али заслугом чувеног чешког књижевника и директора „Народног дивалда'' Јарослава Квапила, једног од вођа чешког револуционарног удружења „Мафија", — Палавичини је додељен „Војно грађевинском одељењу", које је
рестаурирало једну војну цркву у Прагу, а које је стварно било вешто исконструисана заветрина за многе чешке уметнике. За Палавичинија је та заветрина значила управо решење једног тешког животног питања; — опскрбе фамилије, коју је још 1913 г. основао с младом Чехињом. Паре које је добио за споменик Балтазару Богишићу биле су већ потрошене. Радећи у тој цркви он је имао доста времена да ради разне портрете, плакете итд., чиме је понешто и зарађивао, али се спремао да учествује на изложби „Чешких ликовних уметника", која је приређена 1917 год. Кроз сво време рата Палавичини живи у живом контакту са бројним' југословенским омладинцима у Прагу, који најтешње сарађују са пољским и чешким револуционарима. Та сарадња долази и до јавне манифестације 10 маја 1918 год., — када су те три народносне групе на једном јавном: збору у сали прашке „Мјешћанске беседе"' изразиле протест против Брест-Литовског мира, или тачније против графа Чернина, министра вањских послова Аустро-Угарске Монархије. Уз д-р Остојића, на том је збору у име југословенске омладине говорио и Петар Палавичини. Ради тога га полицијске и војне — јер је био војник власти позивају, али он се тим позивима не
П. Палавичини: Споменик Краљу Петру 1 Ослободиоцу у Панчеву — Рад из 1932 г.