Отаџбина

10

ОЕЉАДИ

— Поздравље вам од господин началника и капетана г а и газда Јота те је ноздравио, да му покупиш оно мало вересије, што има по селу примати. — Хвала! . . А баш ме та верисија уби . . . У људи нема новаца, за свиње што се по нека парица добила, то оде које за норезу, које пак на другу страну ... А за вуну још ни један трговац не нита!... Ал већ газда Јоти морам учинити, на макар им и бакрачиће испродавао.. . — А ево ти кнеже Јово и једно писмо од г. капетана. Учитељ извади из недара једно писмо и предаде га кмет Јови. Кмет Јова није знао читади, ал зато га је опет тако пажљиво прегледао, као да из њега нешто чита. — Па деде учо, вере ти, прочитај ни ово писмо, да виђу што ни господин капетан поручује. Учитељ у.зе писмо, најпре га нроучи за себе, после се окрете кмету.^ Кнеже Јово, ја велим могли би га и после прочитати. — Сад учо, сад док су људи на окупу читај па нека сваки чује. Учитељу нређе преко лица лак осмејак, отвори писмо и стаде читати: Кнеже Јово! „Она два лоиова што терају парницу са г. Трипковићем, носаветуј нека се окану ћоравих нослова, док им се нисам ја нопео на врат, а ако те не хтедну послушати пусти их нек иду до . . . ." Учитељ застаде на томе месту и нехте даље да чита; али кад Јова навали он нрочита и туједну реч — беше то груб израз каквим се ни сељак у механи не служи. Кмет Јова је поцрвенио, и волео би да није нагонио учу да и то прочита, а чича Илија с' иуно подсмеха додаде: — Е лепо ли нас господин капетан посаветова! Е баш мудро разговара, мора да се у Београду учио! — Е! е!.. рече кмет Јова ... па учо шта има још у писму ?