Отаџбина
30
ВАСА РЕШПЕКТ
тало јој у жпвом спомену. Тако се Решпект с нешто пртљага онамо доседи. Решпект је долазио сваки трећи дан. Чуде се што га сваки дан нема, но он им да на знање, да и у Будиму има посда, и кад кад онде остати мора. Решпект их по мадо искушава. Све се боље и боље упознају, и постану поверљиви једно другом. Он да кад кад и ужину о свом трошку правити, на што је Катарина готова, и одмах прави питу са сиром, од које је она велика љубитељка, а и знаде је направити баш као што ваља. Решпект је тако у средини између тридесет и четрдесет година, истина намрштен, ади нпак још угдедан , чист човек; а војничко га држање узвишује. Емидија сдужи, и кад питу метне на сто, баци умиљато погдед на Решпекта, уста упија, и онако су мада, правиихјош мања. Бог зна, мисди се, каква сре}>а још може испасти са тим пасажером. Па каква је Емидија сад , а каква је негда била. Бледа, упаднута лица, још је нешто очи диче, није ружна, ад тако изгледа, као кад цвет мраз уштине; свежина отишла је , није ни чудо, ово је већ њен трећи преображај и све на ниже; негда она лепа, дична Емидија, сликарски узор, сад јој ни кокетовање већ добро не стоји. Кад улицом пролази, слабо ко на њих и гледи, више она на њнх гледи, која негда пролазећи као у хајки наметљивих удворача ниЈе смеда око к небу дигнути. Решпект једнако завађа, да му о њиховој прошлости и о родбеним о/шошајима приповедају. И оне му радо приповедају. Несретни људи радо приповедају из свог живота, само кад их ко радо слуша. И тако сад мати, сад кћи, приповедају му, ал мати понајвише Језгро њихове приповедке о прошлости ово је: Најпре мати опише њену удадбу, како је ту почетак њене несреће, да је могла за много бољег поћи него што је њен муж, да је исти био лењ, расипач, пијанац, тако да га је морада један пут у дудницу дати, и да је сад код хЉери и од њене мплости живи. Каже даље, како му сва родбина не ваља , један између њих великн господии, обогатио се, и узео „машамоду," која није ни слушкиња према њој; како је опет имада другог девера, неког Игњу Решпекта, неку луду, који се на послетку пропио и умрво, и посде себе оставио сина правог обешењака, који је због ведике крађе дванаест година робовао, и сад му нема