Отаџбина

604

ПОРЕЗА

јонисана је доцније религијом и законима. Најносле, начело наследства примењено је апсолутно и протегнуто до најдаљег степена крвне везе. Шта више , где је престајало право крви, ту је замењивано усвајањем и супституцпјама. Својина и економна снага овековечене су у руку неколико раса. Право старијег, одузимање наслеђа млађнма и ћерима, утврдило је неједнакост чак у срцу саме Фамилије. На нослетку, привилешчије су силом присвојиле себи нраво да доносе законе, и они су их доиста увек доносили у своју корист и за своју сигурност. Али дође покаткад јсдан од оних тренутака општега гњева, кад привилешчије осете како се таласи народни, на којима плове, узбуркају под њима, претећи да их прогутају. И тада наступи бура, која се опет одмах уталожи, и онда се поврати тишина с новом равнотежом, коју неправда оиет брзо поруши. У таким тренуцима немаштина и богаштина достижу вршак свој. Једнима је потребна превелика заштита и помоћ друштвена, други су друштву дужни и предужни. Ови, до душе, дугују у име онога што имају, али је њихов дуг тако давнашњи, и они га нису нимало отплаћивали, тако, да је интерес превазишао и саму главницу. Због овог вечитог кредита, који им је друштво, готово рећи од постања својега, давало, пореза коју данас дугују не може бити само сразмерна, него прогресивна према имању њиховом. Време је да се поврати равнотежа, тако давно поремећена, између разних редова друштва, које све користи поклања једнима, а све терете товари другима. Прогресиван пут, који ће, што је веће имање, све више ујимати од њега, и који ће, што је старије наслеђе, све јаче ударати на њега, јесте користан, праведан, рацијоналан, али свакојако привремен начин, који се, у једној истој мери, не може употребљавати дуго, а да не буде на штету правди и благостању друштвеном. Међутим, докле год у једног народа постоје екстремп богатства и немаштине, дотле је прогресивна нореза не само праведна, него, у извесној мери, и неизбежна. Но при свет том ваља је примењивати мудро и паметно. Ваља је примењивати тако, да, ако се може, сасвим скине терет не само с онога који нема ништа, него и с онога који има нешто. Човек који има своје здравље и своје руке, он већ није без ничега, он већ има неки капитал. Знам да ће ово што рекох изгледати чудно многим читаоцима мојим, али шта ћу кад је то сама чиста есенција данашње политичне економије, коју Емило де Аавлеј врло згодно