Отаџбина

ПОРЕЗА

617

народ, него ли ваш косглополитско-трговачки алиш-вериш. Ја мисдим да су сва та ваша златна телад ради човека, а не човек ради њих. Ја тежим да је друштву добро , и опет дичност да се не сатре. Ја желим, где је поједина снага нејака, поједино имање мало , поједини канитад недовољан, — ја жедим да се, у таким приликама, сирегне снага са снагом , сједини имање с имањем, здружи каиитал. с каииталом. То држим даје Формуда правог напретка и праве среће друштвене. Напротив , сматрам да је несрећан онај народ, да је бодестан организам оног друштва, у којем има таких илутократа иди новчаних краљева, који, као Фулд, чивут-министар Наподеона Ш, могу дати сто милијона динара мираза својој, не ћери, него — „храњенпци* 1 ; иди који, као покојни барон Рочилд, из Париза , могу понудити у зајам једној од најмоћнијих вдада и најбогатијих држава — Ингдиској, мадеикост од две и ио милијарде динара ! 2 Од оваке среће нека сачува Бог ово нарче земље! Еао и поједина дичност, друштво има право да се брани од свега што би му грозидо, и има дужност да откдони све што би му бидо шкодљиво. Имање којеје преко мере ведико, опасно је по друштво. Зато друштво не треба да допусти да оно порасте тодико; а зато је најбољи дек прогресивна пореза. Ако ди пак неко имање већ постоји у тако огромним и опасним размерима, онда друштво треба просго да га уништи. а то ће учинити ако размакне прогресивну скаду иореску тодико, да такво имање плати 100 од 100, тј. да оно само једне године пдати све што тражи буџет државни. А да би се избегли тако несрећни случајеви, треба узаконити да ни један члан друштва не може имати ириход ве&и од ирихода целе државе. Држава, у којој је одичено друштво, нетреба да допусти да икоји приватан човек може имати већи годишњи буџет, да може бити силнији од ње саме, тј. од цедога народа. Иначе, ако се не стане томе на пут, онда се руши равнотежа социјална. Ова мера не би требала никога да уплашп. Предлажући њу, ја нисам толико страшан колико су, пре мене, били други, и то не какви странски, него баш српски писци, и то пе какви немирни и претерани, него сасвим мирни и умерени људи. Ја

1 ТРоиТоп-Шепагп,, Гопсиопз <3е 1'ЕШ, I, р. 41.

2 „Покојни барон Рочилд, из Париза, рекао ми је, ако, у ком тренутку, влада инглиска, на челу које сам онда био, затреба 100,000.000 Фуната стерлинга (а то. је: две и ао милијарде динара), ов ће бити срећаи да ми их позајми.« (Лорд Тосел у писму које је штампано у Тајмсу, 29 новембра 1870).