Отаџбина

ИЗ НОВЕ СРБИЈЕ

55

вор, и одело — све им је српскије. А што их одликује више од свију других у Новој Србији, то је жива свест о историјској прошлости својој, о српском имену своме. Док у другим местима и у другим крајевима нема никаквих традиција, никаквих помена о прошлости народној, нити искре од осећања нацијоналног, дотле крегши синови оних крајева знају, како да је јуче било, за царство српско, за стару славу народну, за Неманиће, за Косово, за кнеза Лазара, Југовиће, Милоша Обилића, и Вука Вранковића; знају да су ова двојица била баже (пашенози), и да је Вук Вранковић „истурчио Восну"; знају Страхињића Вана и Топлицу Милана, и све друге јунаке историје и појезнје српске. Али, мимо све остале, највише знају и најчешће помињу Краљевића Марка, и његовог Шарка, управо рећи они жнве и дишу Марком. Ако је где каква градина, — Марко ју је зидао; ако има где, на каквом чудном месту, каква стара црквица, — то је Маркова задужбина; ако нанђеш на какву клисуру, — она не може бити другога кога него Маркова; ако прођеш кроз какво каменито ждрело, — то је Маркова капија; итд. Као што је у нас, у Старој Србији, све зидине и градине зидала и градила сирота Проклета Јерина, тако је у овом крају, и даље од њега, идући на југ, све зидао и градио Краљевић Марко; само с том разликом, што ми не хвалимо Јерину тога ради, а Марка овде славе овога ради. Осим тога. ови људи знају и за нову историју српску; у њиховом памћењу живи Карађорђе, «Деда Милош," и (( књаз Микаил;" нарочито умеју да причају колико су Турци страховали од ове двоице, и како су се обрадовали кад је њих нестало, „па даде Господ — додају — те им дохака баш онај, кога су се најмање бојали." (НЛСТАВИЋЕ СЕ). ЈА. јрАКИ-К.