Отаџбина

Р II Б А Р

45

Љубав и крепост и небројно благо У месту знаном чува се и крије... Рибар. — Не требам блага ! Демон. — Онда драгу прими ; То живо небо измеђ' живих л>уди Ал' прво -с' чела хладну сумњу сними, И мрачну поноћ из млађаних груди. Рибар. — И мислиш, збиља, да ћу срећан бити У њеној срећи вечно и на свакад ? Демон. — Следство се може пред људима крити : Небо и пако не вара се никад ! Рибар. — Е добро, дакле ; на крило се мећем Промисла твога, што ми помоћ нуди : У име твоје — ја се на пут крећем Да тражим срећу, код несрећних људи ! — И трећа зора кад на исток стаде, Јекнуше бубњи и свирале гласне, Блистава чета на путе се даде До сјајног двора невестице красне...

Демон. — Је-л' опет жеља, што те к' мени гонц ? 0 сине среће ! Рибар. — 0 срећи не збори ! Док њоме плове силни милиони, Милион мука моју душу мори ! Прошло је доба најсретнијих дана, Где бујно срце сахрањено лсжи, И узрок можда залечених рана Нејасном нечем непреклоно тежи ! Јест, ја се дивим љубавноме жару, Што сиаја срца за лепоте света, И врисак жртве на њеном олтару Злурадост будећ', мртвилу ми смета ; Па шта је живот кад могућства није Да живот стигне, куда мис"о стиже Ономе циљу, што га вечност крије И слутњом разум узноси му ближе ! Ах вечност, вечност, пуна благог мира, У свете тајне разум ми привлачи!...