Отаџбина

Р И Б А Р

47

Носи ме тамо. где обмане нема, Ни бајних снова, што их лахо^ руши, Где вечну мудрост бесконачност спрема, К'о стални основ разуму и души !. . . Делон — Да живи тренуг, што букттву диже Челичном руком у истине праве! Да живи рапум, што им гордо стиже, Увенчан венпем тријум^а и сдаве ! 0 лик>ј славо, беславна што паде У мрачни понор проклества и злобе, И ти, о смртни ! што је њојзи даде, Победне смрти нспобедни робе! Нек вечно сија ова искра света, Далеко, дуго кроз векове тавне, Светлећи стазу забаченог света, Скривену мраком из прошлости давне!... И враг се диже, загрљен с' човском, Из земског круга у небеске СФере, Па тавним кри.шм, по крају далеком, Кроз сјајне звезде лагано се вере . . НоК беше ведра На истоку само Облани тавни дизаху се летом, И страшне мун.е трептијаху тамо Крвавим блеском над засналим светом ! А Демон лети неуморним крилом, У милом друштву ученика свога, Сл}шају1|' тутаљ неустрашпом силом, Громовит узвик разгњевљеног Бога ! Рибар је дрхт о, гледајући немо, У вечни закон над^емног живота, И титан духом, ка земљи се сирем о Опијен чаром трајашних лепота; А тавни облак истоком се вије, Све више, више. . а олу.ја хуји. . . И сјајна звезда за звездом се крије Сва вечност широм пролама се, бруји! И Демон стиште као стрела доле, Међ' ситне л,уде — од божијсг гњева Што срцем стрепе, а страхом се моле, Док с' Божјег гњева тавна поно!1 сева!