Отаџбина

Р И Б А Р

И као призрак из поноћи црне, Коракнув' Демон до Рибара стиже. . Ах, како мрзак, како страшан беше, Противник Бога и прогнаник раја, 0' уснам^ оним, шго се вечно смеше У наточ омисла и небеског сјаја ! Како се чудно предотавити знао, Свезнање нудећ' огн евитој души, На цветну земљу кад је ногом стао Да стару зграду из темеља сруши ! Па где је мелем, вечпи јад што блажи ? Ил' миран спомен нреживелих јада ? Демон је дош'о награду да тражи, И бедни човек платиће је сада !. . . Демон. — За што си тужан ? Рибар. — Неверство ме мори, И смртним болом обара ми груди ! А ум се губи. као звук у гори, Што тражи помоћ од заепалих људи ! Погледај тамо ! На њезином челу Ведрину лика тајни израз мрачи : Ах смакни вео скривеноме делу, Па смело кажи, шга тај израз значи ! Демов. — Чудноват пос'о! Ал' за неву милу Могу те само послужи ги тиме : Кад драга тужи на драговом крилу Значи да иије задоволлт с' њиме ! Рибар. — Демоне страшни!... Демон. — Слушај што ћу рећи : Ко срцем жели да заслади дане, Тај никад не сме у насиље прећи ; И сретан онај, ко се свега мане! Разумем немоћ најстраснијих мука, Што с' правом тражи неправу од људи, Ал' заман ! Љубав не полаже рука, Већ вољно срце из огњених груди ! Хоћеш ли среће ? Онда узрок хити , Што вечни немир подиже и крепи : Одбаци Зорку — и срећан ћеш бити, Јер њено срце не припада теби... ОТАЏБИНА VI, 21.