Отаџбина

Р И Б А. Р

Он стиште палош у помаму томе, Па свиреп стаде — да им љубав слуша... Она. — На отров-биље, што се цветом дичи, Мамећи шивот да га гробу хити: Мој чудни супруг у многоме личи Ти тужиш, видим, али на што крити ? Горка је судба! у пучини јада Оуза је само, што нам тугу блажи, Где и ње нема, стократно се страда! Витез. — Ах тешко оном, кога суза снажи! Она. — Свирепо срце, што ме студом гони, Чудећ' се збору огњевитих страсти, За љубав ие зна. Док се суза рони Оно се диви божанственој власти! И често пута, кад се шапат вине, Нудећи чари, што их скромност крије : Непојмљив осмех по лицу му сине, И док ја горем — он се хладно смије; 0 срама!... Витез. — Тише... Ко да неко збори? Она. — Хватајући га за руку. То листак шушти; и кроз росно цвеће Оребрни поток тече и ромори... Што дрхћеш тако ? Витез. — К'о да ужас креће Потмуо уздах... чуј! Она. — Преблаги Боже! Рибар. — Удара је ножем. Умри!. . . И кад се из заноса трже, Он рикну бесно — и крваве ноже, 0' ужасом неким у даљину врже Бледи се месец полагано диже, Љубећи чело убијеног злата: И сјајем плану и копрену диже С' витеза младог — невестиног брата А он је стај'о заципљен од чуда, И кад се прену у невреме неко: Тишина беше наоколо свуда, А бесни Рибар далеко, далеко