Отаџбина

АНТУНОВО СТРАДАНИЈЕ А Антун на Сгипу избуљио очи, Укочи се Отипе гледајућ' у њега, Не смје јадан Отипе макнут' се с бријега, Е Отипе је чуо од старијех бака, Да сотона твори чуда свакојака. Док повика Антун : а оди, душо, оди, Опрости ме веза, пак ме дома води ! Муке и бједе ја поднијех доста, Од гријеха вељих ја Ешеком поота ! Вријеме је саде, и Господ је хтио, Да опета будем ка' што сам и био, Ма без тебе, ето ја не смијем маћи, Рука моја веза не смије се таћи ! а Прекрсти се Отипе, са бријега сиђе, Опрости га веза и руци му приђе, Па га дома води — а мој мили Бого! Не потраја, побро, дуго ни за много, Ал' ето Аноке, кано кита цмиља, Погледа је свети, нак је благосиља, А за њоме луда пристанула ђеца, А за ђецом ђеде остарјели клеца, Ја кад чуше, болан, све како је било, Ударише у плач и неби им мило, Док повика ђеде : »прођите се плача, Од божјега нитко не уклони с' мача ! Ето ја нијесам нигда Ешек био, Па каквих ти мука нисам препатио!" — Да, тако је, стари ! свети отац рече, Божија ће бити докле сунце тече ! И сунца ће нестат' ка' пролетња цвита, А навик ће божја воља остат' свита!" Тако они, побро један с другим зборе, Анока им служи, а ђеца им дворе, Па под липу право, а липа голема, А Анока оде да вечеру спрема. Но је пуста она шљивовица стара, Хоће, богме, клета и да разговара ! — Кад на Прајзу бјесмо, поче ђеде јако, Кад на Прајзу бјесмо, хајде којекако, Ма не мореш чуда напричат' свијету, Кад одосмо тамо у Талију клету :