Отаџбина

АНТУНОВО СТРАДАНИЈЕ ,Мачкодери сад' је пронијеше туди, „Не мореш је стићи, да имадеш крила ! 4 А капија 'нође, гдјено је и била. Превари ме, губа, те узалуд само, По граду се мота и тамо и амо, Дов у сумрак једва уморан и јадан На капију стигох и жедан и гладан. — Ма ти нам' не каза, рече отац свети, Куд' сотона оде ? куд' се деде, клети ? — Куд' отиде, не знам, а враг би га знао! Ма ја таман бејах на капију стао, Ал' однекуд', ето три гркиље 1 саме, Кикоћу се, клипе, па удрише на ме, Спопадни ме једна, а друга се бочи, А трећа ми, клета, баш на леђа скочи ! Кад ја виђох чудо, е ће да угњаве, А ондака ја ти засучи рукаве, Те окрени 'вако, те обрни 'нако, На кагшју клету једва жив умакох Камарати наши крсте се и диве, Ја кад дочу за то наш лаћмане Иве, На Бана се нагна, а Бан мрдну оком, Џенерали намах полећеше скоком, Опалише оне топе и кумбаре, Рекао бих свијет хоће да сатаре, Па гракнуше на нас : „а те, ђецо сада !" До бијеле зоре освојисмо града!" Јоште, стари, чуда наказиват' хтједе, Ма Анока викну : „готово је ђеде !" Нетко чуо гласа, нетко нечу, побро, Ама свети отац чу Аноку добро. Рече отац свети : ЈЕ, сад није вајде, Послушат' нам ваља, на посао хајде!" Кад вријеме, побро, по вечери било, Но да видиш Стипе, соколово крило, Притегао арње, подмазао кола, Упрегао коње, кано два сокола, А у кола, побро, сваке ђаконије, Погаче бијеле и буклије двије,

нке.