Отаџбина

Н А ГРАНИЦИ

209

У очи одсудног дана, ваздан 17-тог, падао је први снег. Кад се сетим, како је на Св. Нестору било хладно и пре тога снега, 8, 9, 10 и 11-тог Октобра, кад се сетим, да нас је већина штабних ОФицира имала на себи Фланере под кошуљом а шињеле преко блуза, и мекинтоше преко шињела, да смо непрестано пили врућ чај и да смо при свем том дрхтали од зиме, онда немам душе да кажем да су наши „бегали" 17. Октобра. После онаквах напрезања и онаквих страдања од саме непогоде од наших војника се тражило нешто неприродно. Апстрахирајући од умора који је сваки наш народни војник већ морао осећати од четири месепатакога живота, апстрахирајући од силне туге за кућом, (која је и код многих нежењених руских добровољаца била тако силна, да сам их пуштао натраг у Русију са лекарском сведоџбом да болују од Моз1;а1д1ае), која је код тих очева Фамилија морала већ бити потенцирана до ираве болести што но је јача од човечије воље и код образованог, а камо ли код неразвијеног човека, апстрахирајући од свега тога, сам један ирости Факт да је с онако озеблим рукама било немогуће држати пушку, ч. камо ли пуцати њоме, довољан је, да протумачи несрећу 17 Октобра. Још лакше ће читалац појмити ђунијску катастрофу кад чује од Мајерса, да је против наше позиције на Св. Нестору ударило тога дана 35 батаљОна низама са 42 топа, толика сила најбоље регуларне војске (боље пешадије и од прајске) против две смрзнуте бригаде, од којих је једна гола и боса, а обе може бити још и гладне биле, како су путови непроходни постали били Али пре него што видимо како је било на Св. Нестору, да пустимо, нека г. Бајаловић исприча, како се развила борба с Хрватовићевом војском 17. Октобра: