Отаџбина

БРАТО МАГО

259

оном мраку, као да човек лежи, шта ли је, а од њега оскочи неко дете и замче на више у шевар.... — Ја како !. . Ух болан !.... Бог с нама ! чу се ромор међ народом, а Младен настави : — Волови се избечише и јурнуше у преко, у мало не изврнуше кола. Живан их онда ошину, па окупи брже кући Онај се аваз више не чу. — Море, то је ништа! истаче се и утањи из гомиле неки Петрпћ Голаћ. Да ви знатс само како је Момир набелајисао. — Море, лаже Момир! рече Младен и одмахну руком. Не верујем ја њему да се пече! — Ко зна, ко зна! чу се жубор у гомили , може бити чоек је одиста награбусио. — Ама ја вам кажем, људи, утањи Петрић...: Знам ја Момира.... до душе кашто и омане , али овде баш не лаже. — Ко? зар Момир? учини Младен Ногоња и набра обрве па се унесе пред Петрића. А знаш ли ти, болан, да и сунце стане кад Момир лаже!... — Баталите, људи, та посла сад! рече један чико из гомиле. Де да чујемо шта ће Петрић рећи.... Казуј, Петрићу! — Лицем на Благовести, утањи Петрић казивати, баш у глухано доба иде Момир сам путем уз Јасеницу. Нигде се ништа не чује, а помрчина као тесто. Док ништа ти бог не даде — него затутња, рекао би земља се тресе. Момир застаде као да се скамени, а поред њега пројури дете на голом коњу и за њим читава ргела коња. Оде, вели, некуд као ветар — отутњи, чисто се све поломи.. . Како је Момир отишао кући — ни сам не зна. — А наш поп Миле вели да ништа нема ! рече Грујо Спржо који се баш у тај мах беше умешао у гомилу. — Па и јутрос нападе мене резилити , прихвати Станко Џенабет, који се такође обре од некуд ту.