Отаџбина

266

БРАТО МАТО

Еле прође свадба Матина и Смиљина.... прође сав џумбус. Село се већ са свим смирило. Нико се в^ше не плаши иичега. Нема више вампира , нема никог привиђења; не виђа се више онај човек с белим платном преко рамена, не тутњи ништа по селу. .Буди слободно долазе кући и излазе из куће у које год доба хоћеш. Говеда не ричу више у невреме Пси лају, али само кад треба као гато већ обично лају сеоски пси. Нема више детета на коњу. Не чује се више у глухано доба оно: (( еј, путниче , намерниче, не дај!" Људи често рекну: (( Вала богу, те се отараси напаст са села!..." IX Лицем на Митров дан бпло је опет весеље у кући Матиној. Бог му је дао сина као златну јабуку. Поп Миле крстио га, а кум , по жељи Матиној, наденуо. му пме : Јанко. На том весељу били су први људи из села: поп Миле, кмет Живко, Нешо Срндаћ и још много њих. Било је ту лепих здравица , било певанке , шале. Случајно се заподену разговор и о ланском привиђању. (( Ама љубаве ти, Мато, упитаће уз реч кмет Живко,. јеси ли ти одиста срео -Јанка на прелазу? — Море кмете, одговори брато Мато и нешто ушара очима.... оно право да ти кажем , давно је и бпло , па сам готово и заборавио.... — Јес подавно, нрихвати Станко Џенабет, баш лане у ово доба и ја сам смотрио оног човека.... Тек све ми се чини, да беше мало крутуљавији и омањи , није као покојни Јанко. — Е покојнп Јанко, бог да га прости , рече кмет, био је сувоњав и висок човек. — Знам ја, настави Стаико Џенабет, а онај.... баш крутуљав и омален. Ето од прилике оваки, не будп примењено, као наш брато Мато...."