Отаџбина

60 0

ВЕЗИР АБОГОВИЋ

Тражити децу, мили пород свој, И сеје своје, шта би рек'о цар Ал ми смо слаби, ко ће чути нас ! Рад миша зар је жетвабогата? Ко пита мрава живи л' или мре ? Но кад је тако, онда ти поздрави Овако твога цара силнога : Он добро знаде ко је госа овде Нек иште град од Ђурђа деспота. Под Омедеревом окушасте срећу, Отворен вам је сад и амо пут, Мидун. Ма тако близу Геше деспоту, Ја не знам што и то не решише ? Што тако хитно одлажете посла ? Та то је штета ! Младен. Штета велика! Милун. Да л' неће султан да те пошље после Да тако исто и Београд иштеш ? Махмуд. За шалу амо нисам дош'о ја Још мање пак за потсмеј ! Иилун. Но, но, но ! Та не зборимо га вас тако зло. Махиуд. Збориће мач што неће лепа реч. Оа Турцима сте заподели рат, У име цара свога јављам вам. (ларма) Мнјајло. Нек буде свему разговору крај. (уетаје и (Махнуду) Ти брже итај, да не видимо Под градом војску док си још код нас Јер тад посланик ниси него роб. А. дотле — Јане — ти ми Јамчиш зањ. Јан и Махмуд оду. (топови се зачују из далека)

ју ?

V. Мнјајло. Шта чујем ? Да л' ме уши варај Власхе. Грмљава нека чу се напољу. VI Махмуд враћа се. Махиуд. Мијајло, — султан стиже — слушај га. Небеса тресе његов урнебес.