Отаџбина

ПОСЛЕ БОМБАРДАЊА ВЕОГРАДА

9

И пријатељк турски беху почели да очајавају, да ће Порта умети да се помогне у овом критичном положа]у. Стари Прокеш беше сваку наду изгубио, а лорд Лзенс не устручаваше се да пред-а-мном Порту строго осуђује, што већ једном не расправља градско питање. а Најиосле, кад би и данас и сутра учинила, ш.то није хтела за два месеца да учини ; али иосле два лмсеца можв бити доцкан Овако говорећи, он се Формално изражаваше за нас, али и у интересу Турске", и што је дотле говорио у своје име, и с неком резервом, то сад говораше отворено и у име своје владе. Опет је било в^роватно, да ће се предузети званичан притисак дипломатије наПзрту; опет смо имали бојати се, да се овај притисак и противу нас може окренути, те нам каквом међународном одлуком везати руке или наметнути какве услове. Једина мпсао, која ми је у овој новој бури одржавала још нешто наде на успех, била је та, што Порта не беше у иоложају да би смела и са С рбијом у оружану борбу да уђе, а она бар живела је у уверењу, да би борба била извесна последица, ако би нам Београд одрекла. Но могаше ли да наступи треће нешто, што не би било ни одрицање ни задовољење? Заиста, Порта могаше да скрии нешто средње, што би нас бацило у неприлику, што не бисмо могли ни да примимо, ни да одбацимо. И таквог сам се исхода највећма и бојао, а да такав исход беше у изгледу, беху сагласни сви утисци и званични и приватни Ма да сам у једиом од својих извенггаја ранијих писао у Београд, да ће се Порта и за Београд морати да реши, јвр она бој са Србијом и^јимити не сме, почео сам био усред свога мирног дипломатског рада, да иромишљам, како бих могао што принети и сам оним војеним мерама, које бејаху у Србији на дневноме реду.