Отаџбина

110СЛЕ ВОМБАРДАЊА БЕОГрАДА

«Пошто ме је в. везир пажљиво саслушао, изјави мн он категорично, да нам В. Порта неће никако згхтевати разоружање народне војске ; она нам предаје градове, имајући поверења у карактер кнеза и народа српског; али како је Србија нагомилала много оружје, В. Порта жели да буде успокојена о љенпм намерама, и да ова жела не би требала, по мишљењу Њ. Светлости, да нас нзненади, јер право да буде упокојена, прииадало би Порти и онда, кад би Србија била одвојена држава, а Турска само суседна сила. <( Њ. Светлост заврши позивајући нас, да бацимо на отрану све скрупуле, да не дајемо себи изглед, као да бисмо хтели да полажемо услове В. Порти но да се приближимо царској влади с поверењем; кнезу ће се учинити по вољ.и, и он ће се повратити задовољан у своју земљу. (( Ја сам замолио Њ. Св. Али-пашу, да ми верује, да је далеко и од мисли кнежевих а и од наших обичаја, да помишљамо на услове према В. Порти, но да нам управо наша лојалност препоручује овај корак, како бисмо осветлили земљиште, на коме не бисмо желели да оставимо ни какве материје, која би могла дати повода каквим раздражљивим претресима и неспоразумима. „Господине министре. мени се чини, да су речи в. везира искрене и усрдне тако, да ја не иредвиђам, да би какви прави преговори очекивали овде нашег кнеза. Жеља в. Порте сводп се пре на то, да Њ. В. султан може лично кнезу пружити ново право, и из уста Њ. П. Светлости чути његова расиоложења, како би могао доћи до чистог и јасиог иоложаја према Србији. „Пошто је предмет, изложен у овом извештају, од највеће важности, ја нисам хтео да вам га оправим, а да се најпре неуверим о његовој тачности начином, који 6и био више но обичаи. У тој цели ја сам отишао јуче на в. Порту, да га покажем Њ. Св. в. везиру, који,кад