Отаџбина

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕУ

453

од куда у нас, који о државно-правним питањима не знамо више од најобичнијих мучитеља политике »Код Коларца« толико дрскости, да критикујемо Јупитера нашег правног Факултета. Он нам је еам пружио оружје прзтив своје научне непристрасности и објективности, Да видимо најпре шта има у Гиганој студији. Одма у ирвим врстама, у којима се говори како је промена устава код нас већ одлучена ствар вели писац, да ће та промена бити »крунисање зграде" (0оигоппетеп1; с1е Г е^Ш1се) Он сигурно најбоље зна да промене српског устава има тек да створи темељ на коме ће се тек да подигне онаква државна зграда , каква би одговарала свима потребама нашега народа, да је дакле од пројекто ване промене устава још далеко од „Крунисања« наше државне зграде. Па за што је онда наиисао ту — нелогичност ? Просто из детињастог задовољства да помене »Злогласну л Наполеонову владу, под којом се први пут чула та крилата реч о »Крунисању зграде« и ако за цело нема у Србији никога који би Наполеонову владу држао за »доброгласну« Таква детињска задовољства не доликују научнику који бар у нас, тако високо стоји. Пошто је се мало зачудио нашем јавном мишљењу што је тако »сразмерно малу пажњу поклањало промени уетава в , и ако по иашем мишљењу баш наша штампа и публицистика поклања највећу пажжу баш томе питању — пошто се наводним знацима иодсмехнуо »судбоносним спољним питањима« рад којих је можда наше јавно мњење ћутало о промени устава , и ако по нашем мишљењу, које ни мало не претендује да је државничко, ратови, одредбе берлинског уговора које се тичу Орбије, жељезница, зајам за одужење државног дуга дојиста беху судбоносна питања за Србију (без ика^ квих наводних знакова) — наш писац објављз'је да се решио« да опширније претресе и расправи понека од уставних питања, а на име на првом месту питање о горњем дому- Ми само можемо да му благодаримо на самопрегорењу са којим се на тај корак »решио» и само желимо нека би Бог и претилатници »Рада« дали могућност да та његова »решимост« буде другога века, те да он дојиста претресе још које од »горућих« уставних питања. Приступајући томе послу, Гига налази за добро да помене како »се у многим уставним државама народно представништво дели на два дома , пасе пита хоћемо ли ми при промени устава да узаконимо »једноставну скупштину« или нам треба и горњи дом Наш највећи државо-правни ауторитет зна врло добро, зна боље од свију нас да је подела народног представништва у два