Отаџбина

ДЕВОЈКА 01'ЛЕАНКА

557

Тибо. Оад спреме чин'те. Оутра свадбе су: Ове село хоћу да је весело. (Клод Мари с Лујзоном, Етјен с Маргом одлази).

Тибо.

Рајмонд. Тибо.

Рајмонд.

ДРУГИ ПРИЗОР Тибо, Рајмонд, Јованка. Шането, сестре венцем ти се ките, Видећ их срећне стар се радујем; А ти мезимче, ти ме једиш само. Ал чему то сад! Што је карате. Гле овај красан младић, најдивнији, У целу селу равна нема му, Већ откад љуби тебе узаман. И тебе проси три већ јесени, У срцу тужан а у нади све. И ти га гониш ћутећи од себе, Па ни од других пастира још нико На лицу твоме осмеј не виде. Ти ниси мале, удавача си; Пролеће твоје, доба наде дође; И стаса твога расцвет'о се цвет; Ал заман чекам да се развије Из пупољка и цветак љубави Да мило сазре у златали плод! 0 то ми није м 11.10 никако, Природа тиме извртат се хоће. Не волем тако срце, што је ладно, И тврдо сад кад највећма осећа. Па пека оче! Нека тек обећа. Јованкина је л^убав благородан И њежан плод са неба, а иолако И митш сазре што је најкрасније. Још она воле брегове и поља, Не сме да сиђе са висоиа тих, Из те слободе под човеков кров Где само бриге с н-има станују. Ја често гледах из долане амо На њу, где стоји поеред стада свог И племенито, љупко, озбиљно