Отаџбина

Г .64

ДЕВ0ЈК4 ОРЛКАНКА

Са српом иде дева да га жње, Да горди усев његов покоси; Оа неба славу свргнуће му дол, Ту славу што је двго међу звезде. • Не клон те ! Стан'те ! Пре нег раж пожути Пре него што се месечев срп Испуни, не ће с' више бритски ат На тихој дивној Лоари напојит. Вертран. Ах чуда више неме као негда. .Тованва. 0 биће чуда. — Бео голуб ће Полетет смело, као соко ће Напасти гадне орлушине те Што отаџбину узеше за пљен. Свалиће гордог проданог Бургунца; Талбота тога који небу прети Стотину руку, Салиебура тога, Што цркве каља, островљане те Ко јагњад испред себе гониће. Са њим ће Господ бити, рата Бог. Најнижег он ће изабрати себи, Девојком нежном славиће се он, Јер он је силан, он је свемогућ. Тибо. Од куд јој ове речи. Рајмонд. Шлем јој тај Толико снаге даде. Гледајте, У оку-пламен као муња сева Од жарке ватре лице гори све. Јованка Зар ово царство да падне? та земља Најлепше славе, што јој вавек сунце сја? Тај рај међ свима божјим земљама Зеницу божјег ока на земљи Зар да окује јарам туђински? Незнабожачка сила ту се сломи; Овде се први иконостас диже? Ту прах почива светог Лудвика И наша војска Јерусалим оте. Вертран (диви се) Е чујте чуда! Од куд знаде то, 0 чича Тибо, вама даде Бог Ћер чудну; то је врло ретка памет. Јованка Не треба више да имамо краља свог, Не треба нама рођен господар и краљ,