Отаџбина

586

Г Љ И В И Ц Е

Фермент дејствује и у стању је да млечни и обични шећер инфертрира (претвара), скроб и целулозу у гликозу преобраћа, згрушену белавчевину да раствара. Из овога досад реченог види се несЈмнива могућност да бактерије у човечијем телу разне квареже и болести причињавају. А да је ово заиста тако, видећемо из посматрања о природи инфекциозних материја, као и о распростирању истих и њиховог уласка у човечије тело. Најчувенији данашн.и епидемиолози држе за сигурно да заражљиве материје у мко гим случајевима из ваздуха долазе, али да оне нису гасовите. Има Еише примера, који нам јамче, да приљепчиве материје из ваздуха добијамо. Кратко задржавање у соби, где неки од шарлаха болује, или у улици гди колера бесни, на некој пиштевини или баруштини и. т. д проузрокује често појав њене болести, предпостављајући, да се иста никојим другим начином (нити јелом нити пићем) није пренела, осим преко ваздуха. 0 овој тачци не може да буде различних мњења и доиста их и нема. На против што се тиче Физичне природе заражљивих материја влада још код лајика и неких лекара потпуна нејасност, називајуНи их гасовитим. Шта више и сами неки медицински ауторирети го воре о гасовитим миазмама и томе подобно. Оваки назори не слажу се са искуством, које ми о инФекциозним материјама имамо. Нека отровна материја, која се у гасовитом стању налази морала би се врло брзо по целом ваздушном мору да распростреКад би колера таква материја била, то би се морала иста за кратко време цо свој вароши, па и целом предрлу — по ваздуху подједнако да распростре- Отуда би следовало или да се нико од тих становника или сви, који су томе наклоњени, разболу. Али ми знамо да је ова болест врло локално ограничена; често се ограничи само на једну собу, кућу, улипу или један квартир, које се са оним горњим не слаже. Дакле ове инфекциозне материје нису тако у ваздуху измешане; као што је нпр. угљена киселина. На основу овога и многих других доказа, не остаје ништа друго, но да су те заражљиве материје организми. ИнФекциозне материје морају да имају моћ, да из њихове околине растпорна јединења узимају, иста да асимилишу и на тај начин њихову супстзнцију, да умноже. Она може бити нека ситна микроскопска животињица или биљчица, или само неко слузно клубенце: последње опет није бог зна шта друго, јер су и најниже (најнесавршније) животиње и биљке у основу само слузна клубешца.