Отаџбина

598

др. данило медаковић

Вративши се из Загреба и Трста, настане Медаковић око уређења своје печатње. Како је Вуковчанима, као члановима варадиаског комунитета, било још слободно да уз неке услове могу долазити у Варадин и у Нови Сад прелазити, то је мој брат, докле је то можно било, криЈЈмчарећи доносио из новосадске словоливнице слова за Медаковићеву печатњу, тако да кад је Варадии у октобру 1848. године и за Буковчане био затворен, печатња Медаковићева била је прилично снабдевена најпотребнијнм стварима. Али је у Новом Саду остало још доста ствари од печатње, као и словоливница, па је и пропало, кад су Мађари 1849. године порушили и спалили Нови Сад У то доба било је у Карловцима доста младих Србаља из свију крајева. Од ових Србаља склопи Медаковић »Друштво Српскога Напретка« и помоћу тога друштва, коме је он први председник био (председници нису били стални) покрене иовембра 1848. године нолитични лист Нааредак, који је излазио недељно најпре два пута а после три пута. За цело ће се са мном још многи с ећати оног упечатка, који је међу Србима учинио лист Нааредак. Српске новине дотле су троме у кретању биле, споре у мислима, говор им се пре могао штрбецањем назвати. Ако су се београдске Српспе Новине одликовале чваничном сухопарношћу, нису Сраске Новине Тоше Павловића ни најмање биле дорасле ситуацији. Вјестник је био орган гливног одбора, али управо био је сироче, нити је имао права уредника; међу тим ни свечани стил Богдановићев са његовим квадримембрисима из старе шиоле није могао наћи у народу оног одјека, који је потребан за идеје бурних времена.*) Ту дође Медаковић са Нааретком. Он погода, како треба Србину писати, ако ћеш да те разуме; он знаде народу таквим језиком говорити, да је сваки његов читалац не иначе пего мислио, да што се њему одавна врзло по памети, то је таман погодио и Иааредак. Одзив овога листа у народу био је врло велик, нити је ту што сметало, што је печатан био Вуковим правописом.**| У оном важном времену заборавили су људи на јоте и на јерове, па и сами најватренијп нриврженици Оветићеви нису се устручавали читати Медаковићеве новине.

*) Богдановићу су ири мрвом његоиом књижевном послу у Срдском Детоиису иребацили тамност стила л :;а.мршену логику, и он се оиих маиа није никад могао сасвим дд отресе.

**)Н акредакје у оиште био први сриски лист, који је нечатан Вјковим иракописом.