Отаџбина

602

ДЧ. ДАНИЛО МЕДАКОВИЋ

с остентацијом показу .ју своје међусобно аријатељство : а да како је било онда, кад је Аустрија аошла била да «удиви свет својом неблагодарношћу !» Медаковић наравно, у своме листу стаоје противу Турака ч њихових крштених савезника, а уз Русију. Може се мислити, како је то ердило ћесарске власти у војводству. У марту 1854. г. издао је париски арцибискуп Сибур окружну оосланицу у којој је с ултрамонтанским Фанатизмом ударао на „руску" вер/ и у својој мрзооти на православне дотле ишао, да је хвалио мухамеданство и давао му првенство над хришћанским православљем. Ово је исти арцибискуп после две године, у марту 1856 године, поновио, издавши поводом парискога мира нову посланицу, у којој се занео до питања : «Нијс ли мухамедовство у основу само секта кршћанска ?» Против грдња, што их је париски арцибискуи просуо на православље, устао је Медаковић у праведном негодовању и жестоко је осудио прелата римске цркве због његовог глупог Фанатизма и нехрићанске интолеранције. Наравно, да се ћесарским властима није допала ова одбрана православља ол без /бразна насртања францускога примата, те новосадски крајзамт (окружна власт) позва Медаковића на одговор због тога, што је устао у одбрану »руске« вере. Са достојанством одговори Медаковић, да он ннЈе бранио „руску« веру, него православну веру, коју и он исповеда, и као њен син устао је по дужности да је одбрани од нападања и грдња, ма да је ове на њу просуо један од највећих достојанственика римокатоличанске цркве. У крајзамту увидеше, да Медаковић ипак има право и да' би неполитично било, кад би он и због тога искусио аакве неповољности, за то га оставише на миру. Али му у будуће строго забранише да се за православну веру заузима ! За цело је наша публика и заборавила на те посланице париског арцибискупа, јер ми лако и радо њ-добне ствари заборављамо. Али би доиста потребно било, да пх имамо на уму, како се не бисмо у чуду нашли, као оно лане, кад је бискуп Штросмајер издао ону своју Фамозну посланицу, ко.јој се ми у својој наивности никад надали нисмо, премда се не бисмо дивили ђаковачком бискупу, да нисмо међу тим већ заборавили били на п.еговог красног клијента Чокрљана. Такви поступци римских прелата природна су последица главнога начела римске вере. Присвајајући себи јединоспасавајућу моћ, она доследно мора бити Фанатична и тежити за прозелитизмом. У том погледу има арцибискуп Сибур право, ако је налазио основне сродности међу мухамедовством и римским католицизмом: и мухамедовство, исто као и римско католичанство, присваја искључио за себе моћ, да може отварати на рају врата ; оту-