Отаџбина

610

ДР. ДАНИЛО МЕДакОВИЋ

власти. Њега су и у Русији знали као свога пријатеља и одличнк руски писци слали су му у знак свога поштовања своја главна дела. Кад се у Бруселу оснивао Француски лист »1е Nогс1«, нуђен је Медакови!) уз сјајне услове, да се прими уредништва тога листа, који је имао пред Европом заступати руске интересе, Он се није примио понуде. 0 руском темату ја нисам једанпут говорио с ним и могу у том погледу казати, да није био ни већи ни мањи русоман од свакога Србина, који у Русији види природнога савезника и заштитника српству, позванога на то по јединству вере и крви, као и по истим интересима. Али је Медаковић далеко био од тога, да је слеп био спрам погрешака руске политике Ја сам се готово убезекнуо, кад ми је један пут у такву разговору казао, да Русија што је чинила у Влашкој и Молдавији и у Србији за ослобођење тих земаља, није то чинила из несебичних побуђења, него што су околности такве биле, које су њену политику нагониле, да узме на се ролу ослободиоца. После овога разговора ја сам имао са свим другојачије мишљење о Медаковићевом русоманству. Но како је ова страна у Медаковића особито важна за оцењивање његовога рада, то ћу овде ставити његов суд о руској политици у последњим годинама. Вадим га из његових писама, која нису намењен! јавности, а писао их је лицу, пред којим није никад никакве тајне имао. У писму од 16. (28) августа 1875. пише: »Херцеговина ће проћн добро свакако а и Босна избавила би се за цијело зла, да се у њој радња разумна што прије (од стране Орбаје) покрене. Кад Енглеаи пристају на отцепљење Босне, ваљда се томе не би противили ни Руси, који су данас свсмоћни. Андраши се шалио, ако је кнезу Милану пријетио, Новиков није му могао пред другима рећи да устаје. А ако Руси годе Андрашу или Турцима, што мени никако у главу не иде, у таквим околностима не бих их у томе слушао, пак знао да ће ме, што је кнез Милош 1833. год. рекао, стати не само достојанства, него и живота. Та проста је то ствар, да Русија не би смјела ни своју историју, ни свој образ прнити и робовима српским ропство даље наметати, нити им шта кварити Не би смјела пустити, да Турци кнежевини што нашкоде, него би морала стати томе на пут, ако би до тога дошло. Кнез и народ српски ништа немају изгубити, а добити могу много. Заиста ће онога »земља клети«, који сад не устаје«. У писму од 1. (13.) октобра 1875. вели: »Ја не знам мислити друкчије, него да се Горчаков и Бизмарк слажу. Ако је то, онда Андрашн не смије ни помислити на улазак у кнежевину, Ако је наумио Биамарк у Кронштат или Дорпат, он се тога не ће оканути