Отаџбина

614

ДР. ДАНИЛО МЕДАКОВИЋ

дознати, није он заборавио на српску школу ни у својој тестаменти. Млад један потурчењак из Босне борио се 1848. и 1849. године са Србима против Мађара. Кад се мир успоставио, давао му је Медаковић што треба, те да се учи и изображава. Потурчењак је хтео да се покрсти, али му Медаковлћ ни по што не даваше да мења веру, него хоћаше да његов питомац оде међу своје једновернике у Босну и да им објашњава, да су они Србима рођена браћа, ако и јесу од друге вере. Где његова средства нису достизала, тамо је Медаковић побуђивао имућне родољубе на потпомагање сиромашних српских ћака. На његову препоруку давао је кнез Михаило многим српским младићима кнежевске стипендије, као : Илији Вуићу из Ирига, Светозару Милетићу из Мошорина, Петру Протићу Сокољанину и др. У опште кнез Михаило врло је ценио и љубио Медаковића и поверавао би му сваку своју тајну. У писму би му од милости обично писао : „Љ}безии мој меду и чемеру !« У септембру 1858. године, имајући пиродична посла у Бечу, сврнуо је Медаковић у Иванку, добро кнеза Михаила код Пожуна. Кнез се није десио у Иванци, него је отишао био у лов у планину. Кнежев лекар др. Пацек (Словак), који је под видом доброћудне осорности имао обичај да грди све што је српско и да Србима свакојаке непријатности чини, баш се био спремио за кнезом у планину, па нити хоћаше с Медаковићем остати у дворцу, нити га повести собом. Кад је то кнез дознао, врло се наљутио на Пацека и »наложио му је да се код Медаковића извини за указану му непристојност«, што је овај преко писма п учинити морао. Медаковићу је срећа ишла на руку, да је свој ие мали труд видео увенчан и са материјалне стране. Али веће благостање није му иаменило начин живота. Он је и даље остао у животу свом умерен и штедљив, као што је и био непријатељ разметању и раскошности. Владао је језиком српским, талијанским, немачким, Француским, руским, латинским. Друштво Српске Словесности (данас Српско Учено Друштво) изабрало га је за свога дописнога члана. Са Данилом Медаковићем >мрБ0 је врстан син српскога народа, који је својим радом осигурао себи одлично место у народном пантеону. Што се не може за свакога казати, то се Медаковићу мора признати: да је своје место како треба испуњавао и у потпуном смислу извршио задатак, који му је судбином стављен био у развитку српскога народа. Вечна му памет ! Ђорђе Попови к