Отаџбина

РУСГО-ТУРСКИ ГАТ

6?9

<>а усташе и њихове вође, ') ако се којн осмјели прећи преко границе па ма из каког му драго узрока, иека она снује пајхитрије мреже, у које ће уловитн храбре синове тијех истијех кровинција, иека опа политкчки интригује код других дворова, проповједају Кп своју лажну кзлтуртрегерску мисију па Балканском полуострову. За изјавама симпатија, као што мало пре рекох, руски народ наскоро поче да ј >актички. повцама и другам продуктима, помаже усташе и њихову обител>. Ову1>е, и у великим градовима и у малим варошицама, почеше да сакупљају сваке прсте помоћ. Комитети словенски у Москви, Петрограду, Одеси и Кијеву ; комитети блогородних дама по другима градовима обширне руске царевине започеше свој „добротворитељпи« рад. Тима »добротворитсљима« помагагае извјешћа нз повина о звјерскима поступцима Турака о бједном и чемернсм стању бјегунаца, лишених и крова и хлеба и потуцајућих се ђе тј далеко у туђинству, и трпећих голи и боси студен и сваку незгоду. Новине млоге са својима чланцима исто побуђаваша народ к »благотворитељности« и дадоше мјесто на сеојима странама за сабирање новаца у корист бјегунаца. Сваки истина руски човјек помагаше те комитете, даваше од чистог срца своју лепту. Ја сам убјеђен, да не бијаше пројављење сачувствија славенског свјета, а особито Русије, к усташима, да они не би одржали се тако дуго у борби против Турске, да не би дочекали ни помоћи од Орбије и Црне горе, а малаксали би и баци.ш оружије. Код Руса сачувствије ваистину би јаше велико. Овде ћу да примјерима потврдим моје риЈечи, У Оетембру те исте 1875 год. једиа благородна гсспођа уреди у Керчи, ђе се ја тада нахођах, једну представу на театру , у којој су играли љубите .Би. 0 почетка чист доход од те представе имао је поступити у корист керченских бједних, којих је у Керчи ве.шки одвећ велики број. Али та велечасна госпођа којој рсцимо покој души, Ј е Р Ј е умрла, са сагласнјем љлбитеља и јавног мњења, одреди одјелити половину чистог прихода у корист храбрих Ерцеговаца, Театор разумје се био је битком набит баш за то, што је половина дохода бнла намјењена Ерцеговцима. А осим тога, ево вам још Особато се је говорило у Русији тада о Љубибратићу и тим више јав мњеље руско бијаше за усташе и против Аустрије када га Аустрија заточи у Динцу, На Детињу унрав 1 августа, на вечери код уредника »Гласа Црногорда« сретох се ја с Љубибратићем. Баш када бијасмо за вечером дође један кнежев иерјаник и позва Љубибратића к Његовој Светлости Кпезу Николи, да му поклонн богато црногорско одијело. Сутра дан он имао је да иутује са мном до Котора, али се задоцни и остаде на Цетињу. Истину ваља рећи, он својим стасом и лицем не учини на мене никаква утиска, не бијаше у њему нигата импонирајућег, што је вођи потребито. И. Ш,