Отаџбина

20«

ОТВАРАВЕ И самопостл .1АН ,е

Иајве11а је тешкоћа у овој нашој хинотези у аутогонији нрвих органиаама у тгме што ми себи не можемо никако да представимо оне услове за екзистенцију, под чијим су упливом у исконскоме мору могле постати прве монере, и што ми ни до данас још пе могосмо сопс твеним очима сматрати оно сионтано постајање сложених угљеничких сјединења а нарочито постајања боланчевине, која се међу тиу и данас још једнако јавл.а као активни носилац свију «животних» радливости у ужем смиелу Ми смо павикли да сматрамо да се сва беланчевинаста тела, као и већина других заплетених угљеничких сјединења могу правити само у унутрашњости постојећих организама помоћу неке мађијске животне силе ; но надати ее је да ће се у овом погледу наше мишљење брзо изменити. И доиста нема још ни 50 год. како су сви хемичари говорили, да ми не можемо никако V нашоЈ лабој аторији начинити ни једно «угљеничко» или тако звано °«органско» једињење, јер се она могу правити само у унутрашњости органиама а помоћу животне силе. Алн кад јз год. 1828 Велер у Гетингену први пут Фактички оборио ову догму тиме, што је вештачким иутем из чисто анорганских тела добио чист органски Сагћагшс1, онда се дуго овај случај сматрао као једини изузетак. Данас напротив има таквих изузетака масама, и ми еада не само да смо у стан.у вештачким путем да правимо она простија «органска» или угљеничка јединења, него и таква као што су равии алкохоли, киселине итд. Шта више данас се већ ваштачки склапају и многа врло снажна угљеничка јединења, и сва је прилика да ће једнога дана у нашој хемијској радиовици искрспути и ова најзаплетенија и најважнпја беланчевинаста јединења. И тако ће понор између органтких и анорганских тела бити готово или боље да пекнемо сасвим засут, и пут механичкој хипотези о исконскоме етварању саема раскрчен и слободан. Ако су хемија угљеничких сјединеља или тако звана органска хемија исто онако и у оној мери буде и даље развијала, као што је послелњих година било, онда се нотпуно можемо надати, да ће и н&јсложенија органска јединења, па најпосле и беланчевинаста тела бити вештачким путем из чисто анорганских материја налразљепа. Кад би нам нешто онда иснало за руком да направимо и оне индивидуалисане беланчевинасте куглице, као што су мопере, које би се опет под извесниим условима могле хранити и патити најпрсстијим начином —• дељењем, онда би и проблема аутогоније била експериментално решена, и оида би још могли чинити и тај покушај, да из ових вештачки добивених монера цод згодним условима а вештачким парењем п),оизведемо како организме од једне