Отаџбина

СИРОТА .ШАЗШ& НЕКОИИКО ДАНА ИЗ ЈЕДНОГА ДНЕВНИКА 1. Јула. Како ме је отац дочекао ! Сузе му заблистале у остарелим очима, рука му задрхтала, кад је принесох устима, пољуби ме и једва проговори : — Добро ми дошао, сине ! Ја нисам речи могао проговорити. Није шала, три године бејах у престоници и за те три године не видех своје куће ! Како се ту много променило ! По дворишту никао коров свуда, јер у оца ми старе руке једва заслужују најнужнију рану, а стара моја добра мајка умрла је давно, врло давно. Био сам онда од четири године , па још се и сад добро сећам онога жалоснога дана. Како сам радосно доскакутао оцу и руком ухватио га за капут па му весело викнуо : бабо, бабо, маму метули у сандук ! Он ме узе на руке и пољуби ме а сузе му падоше на моје зажарено лице. Ја^ му онда нисам разумео сузе, јер ме је сва она тужна парада јако занимала па сам час трчкао на по ве , да видим барјаке час у собу , да чујем појање. Тек кад прође неколико дана, запитаћу оца : бабо, кад ће доћи мама ? А њега сузе загушише и он је вртио главом: никад! Онда је и мени дошло жао, сакрио сам се у врх баште па сам горко плакао.