Отаџбина

СИРОТА. АМА80НКА

209

Па сад више ни чардака нема па ни једне купе трске, као што је то некад бивало, док ми је отац могао косити. Памтим, као да је данас : стоје по три четири куие трске, а ја накупим читаву озију деце, па ти се онда вијамо и сакривамо око купа по читав дан. Па ни живине као пре , да по дворишту гамиже, па ни голубова да се под стрејом и на тавану гњезде — читава ми кућа празна. Само једног познаника затекох — матрог ламора. Вио је од касапских паса, велик као теле, а шарен. Док сам био мањи узјашим га, ухватим га за клопаве упш а Цвета — мала ћерка нашег суседа преко баште шиба га прутићем , па ме он тако нсси по дворишту. Кад би му досадило, што га толико кињимо зловољно би замумлао и ми би га се одма оканули , јер ом<> знали, да се онда с њиме није шалити. Како ми се и он обрадовао! Познао ме , чим сам му име викнуо , па скакуће весело око мене и лиже ми руке, а кад га иогладих по глави , он одјури као стрела у врх баште па громовито залаје, као да би хтео свима својим друговима казати, како је весео , . . Али не могу више. По глави ми се витлају силне мисли што их покренуше разни утисци на дому. Отац ми је давно легао, а ја не ћу још скоро заспати. Читаво би ми жао било, кад би ме, сан брзо свладао, јер тако ми годи дозивати успомену на оне минуле дане , што сам их тако брзо и тако весело провео код куће. 3. Јула. Ма да сам синоћ доцне заспао, ипак нисам могао дуго спавати. У престоници, у оној мојој маленој собици на трећем спрату научио сам , да сам потпуно миран, те сам спавао док ми је вол>а, а овде ми необично дође онај шум по сокацима : чим је оваиуло кукуречу