Отаџбина

210

СИРОТА АМАЗОНКА

петлови, зврје кола, свет пролази поред прозора и ларма, отац ми устао па ма да полагано иде опет га као кроз оан чујем — једном речи то ме све пробуди. Устанем, обучем се па куда ћу већ у башту и онако је јуче нисам видео. Гледим око себе а у мени поничу старе успомене. Онај матори вишањ, који ваљда више година има него ја, још је на свом месту, а родио је, боже, све начичкан. Ено, онде је она слатка и она кисела јабука што је отац увек чувао, док ја не дођем кући, па смо је онда тресли. А она крушка, што сам је најрадије јео — осушила се! Била је баш до ограде. Станем под њу и, загледав се у њезино суво грање, спопаде ме нека сета. Да, тако ћу и ја проћи ! Док сам млад, ваљда ћу пружити коме какве насладе, а кад усане у мени животна снага, онда — ал' да л' сам добро чуо ? Неко ме преко ограде по имену викну. Окренем се, јесте, она је — Цвета. — Добро дошли,Милане! Видиш варошанина.загледао се у то суво дрво па мисли, бог зна шта. — О, Цвето, како си нарасла ! Да сам те видео на другом месту, не бих те познао ! — Е, па да боме, како би ви сељанку познали ! — Какво «ви» ? За што да се туђимо ? Та ако се три године нисмо виделн, опет смо вал.да остали они стари пријатељи. Је л, да ми више не ћеш казати (< ви» ? У знак тога, дај ми руку ! — Та, баш кад хоћете — хоћеш , добро , ал' ја ћу се с почетка доста пути збунити , јер ти си постао читав господин. — Махни се господства. Сети се само , како смо тресли јабуке па правили топове па се играли по прашини, а сад да ми кажеш : ви ! Дај ми руку ! — Е — уздане она, пружајући ми руку — давно су ти дани прошли ! Много се од то доба променило. — Ал' ми Цвето , ми ће остати они стари , ми се ваљда нисмо променили ? Ја и онако имам овде слабо