Отаџбина

СИРОТА АМАЗОНКА

211

познаника, с којим бих се могао слагати, тебе познајем из дедињства па кад ме уморе књиге, ја ћу теби долазити на разговор, да мало одахнем, хоћеш ли ? — Та хоћу, — само кад имам каде, јер треба да знаш, да оам ја сад код куће све, не дам матери ништа да ради. Мени се тај обичај не допада, што старе матере раде све по кући , само да им ћерке што лакше живе, ја сам боме и здравија и задовољнија кад радим па још матери олакшавам ! — А хоћеш ли ти сад сасвим код куће остати ? — Не ћу, Цвето ! Истина свршио сам, ал' чим нађем себи мвсто морам се селити. Време је, да оцу олакшам. — Па што се не иштеш код нас ? Ето је умрЈБо учитељ па још нису другог нашли. — Ја сам свршио да будем учитељ у такој школи, где су бркати ђаци, где сам и ја пре три године ишао, а таких школа има само по великим варошима. — Онда ћеш нас опет оставити, а ја сам се тако обрадовала , кад сам синоћ чула , да си свршио и дошао кући. — Па да л' би ти жао било, кад бих ја отишао ? Она иоцрвени до ушију. — Та, овај — да боме — онда ће тво.ј отац опет сам бити па то није лепо да га оставига, — Али ја се заговорила а оставила ручак на ватри. Видела сам те кроз кухинска врата, дошла да ти кажем добро дошао, па развезла од кулина бана. Збогом , прегореће ми запршка! И она отрчи стазицом. Воже мој, како је Цвета друкчија. Дошла је стасита иа вицкаста, гледим је само, како се гипко креће. Па ми је и у лицу дошла млого лепша ; румена је као она мајска. ружа, што јо] гаравом лицу врло лепо доликује; црне очи увек јој се омеше , а по неки ирамен гуоте косе, што јој испаде испод повезне мараме , лепрша се ведром челу. Па онда она њезина невина живахност,