Отаџбина

212

сирота амавонка

што је управо најопасније оружје у младога девојчета, и лоје баш тиме највише срдаца рани, што се њиме господарица невештије и детињастије служи. Па како је вредна! Не ће да се замери својима, задоцнивши са ручком, а овамо јој из лица читам, како би радо још дуже крај ограде остала. Заиста она је дивно девојче — то беше резултат мога размишљања, кад ме сунчана жега оаомену, да се вратим у собу. Тај дан иосле иодне. Ђаво би га знао, шга је то ! цео дан ми је Цвета у глави. Узмем Хегла, писмена ми све играју; пођем насипом поред Тисе у шетњу, ча кудгод погледам, свуд видим Цветино лице. Гледим оне мутне таласе, пјто запљускују давнашњн насип и одрањају комад по комад, а из н.их као да се на ме смеше Цветине очи ; гледим окресане врбе , што као осуђене стоје сред нанесеног олоша, н из сваке као да Цвета вири. Дошао сам већ до оног места, где је вода насип највећма подрила; ту се искупило по села те ударају кол,е и вуку земљу, јер се побојаше, да ће вода провалити у рит и полити неколико хиљада ланаца посејане земље. Вуку земл^у, ал' што онн наспу, то вода однесе; ударају коље, ал вода подрије те га ишчупа — баш опасно је. уВидим да ће тешко успети, те се врнем дома. Алајештетаза тај рит! Рана већ почела жутити, а понела, бого, милина ти погледати. Овде онде стоји кућа , што је нодигоше људи, који имађаху у риту по двајестину тријестину ланаца землзе, па је ту уреде и чисту носе у село. Тамо, с оне стране рита , друм је, а десно од њега , на једну дуж њива , диже се леп летњи двор. Господар му је неки саветник код министарства; још у детињсгву сам слушао за њега, да је врло богат. Имао је у нашој међи неколико ланаца , држао је и нешто ритске земље. Сваке године проводио је лето овде у двору са читавом поро-