Отаџбина

СИРОТА АМАЗОНКА

213

дицом. Знам, како смо ми деца трчали као као на чудо, кад се он ил' когод од његових провезу кроз село на четири коња. И оно ће сигурно бити когод од његових, што сад јаше ритом. Двоје их је. По дугој хаљини и белом покривалу, што се око цилиндра лепрша познам да је једно женско, а друго је сигурно слуга, јер у одмерном растојању јаше за њоме. Дојурише до мене. Једва имадох каде спазити оно врло младо, величанствено лице у јахачице и као нехотице скинем свој широки сламни шешир. Она ме немарно отпоздрави , дотакнув се прутићем цилиндра и одјури онамо, где сељани раде. Сунце је већ зашло и ја убрзам кораке, да до сутона стигнем дома. На једаред зачујем иза леђа читаву грају — осврнем се. Људи што су радили на насипу, трче као бесомучни селу. Мало час, чујем неки потмули шум, па онда сиктање и шуштање — вода је провалила у рит. Дочекам раденике. — Дакле вода је провалила; унитам их. — Провалила боме и то на једно пет Фати у дужину! одговара ми један задувани познаник. — А није ли се каква несрећа догодила? — Мал' што није! Познајеш Пају Помрчину ? Мал што га вода није однела. Мора да је би насип одоздо здраво подлокан, јер кад смо впдели да воду не можемо свладати а ми се оставимо посла па ћемо кући. Помрчини неда ђаво мира, веИ узео неку мотку па мери, колико је дубока вода баш онде, где је најужи насип. Уједаред задрма се насип; он потрчи нама, ал'јест насип се одрони и вода га нонесе Ми скочимо па који мотку, који чакљу те га сретно извучемо — где би пустили да човек пропадне! Сад мора да се одушка још већма провалила. Вода се страховито брзо разлила по ниском риту. Мене занимало, како се вода разлива, те пустим сељане