Отаџбина

214

СИРОТА АМаЗОНКА

наиред, а оам станем гледати ту жалосну али величанствену појаву. Страшан је елеменат вода, кад се одузда. Једио сам се на те наше главаре, што се за рана не ностарају да оправе што боље насип, већ нриону кад, је дванаестп час, па и онда половину новаца, што је на оправу одређен, стрпају у свој џеп. Није много времена прошло, а вода је покрила све усеве, само вире куће и дрва. У један мах чујем јак топот од провале и кроз сумрак спазим коња, где у бесном трку к мени јури. Кад ближе дође по белом покривалу познадох женску што је мало чассусретох. Мора да се коњ поплашио, јер не јури правом линијом, него час десно час лево нагне, сигурно је јахачица узде испустила. Неодлучан бејах, шта да радим. Јахачица је до душе још у седлу, и како ми је већ врло близу, видим лице бледо као дувар смеђа коса спустига се и виЈе се по зраку, руке јој клонуле, — уста јој се грчевпто стисла па и кад би ваљда хтела не бн могла у помоћ викати. Кон. и јахачица беху мокри, каљави од блата, сигурно су у води били Ма да беше узана путања, те би ме коњ лако прегазити могао одлучим се да га зауставим. Чини ми се да ме је тек онда спазио, кад је до моне до јурио, јер у тај мах захрже, уиш заћули и савије — у Тису. Женска цикну а ја прискочим, ухватим се за покидане узде и свом снагом повучем коња на противну страну, Коњ се обрне, пропне се на стражље ноге, једном предњом копитом дохвати ми груди — испустим узде и стропоштам се на земл>у. Још кроз сан зачујем грозан врисак но онда вода страховито пљусну и ја се обезнаним. 4. Јула. Кад сам себи дошао, видим, да сам код куће, у кревету; крај мене седи отац ми, а врло се забринуо ; на столу је горела свећа.