Отаџбина

"232

СИРОТА АМАЗОНКА

му ча лицу види, е да ли му је збиља по вољи, што се та богаташица тако стара за његово јединче. Учинило ми се, да не би ! Па и Малиша би јој благодарнији био, кад би израдила код свог оца — а може јој се — да га даде, нека учи. Чинило ми се, да она криво чини своме љубимцу, што га још не разборитог спрема за најжалоснији и најнедостојнији позив, где ће бити изложен свакој ћуди свога господара — и ја јој проговорим : — Не да се порећи, госпођице , да сте ово сироче сачували од сиротовања, можда и од просјачког штапа; али ја на вашем месту не бих га тако — унесрећио : — Ја — вас — не разумем ! развлачила је она и погледа ме ; у очима видео сам, збиља да. ме не разуме. Малиша је чекао крај сеница а Сида је заборавила, за што га је звала. — Одмах ћете ме разумети, госпођице ! наставим 1а. Најмучнији је положај у једнога слуге. Ако случајно није са свим учинио своме госи по вољи, мора да трпи свакојаку погрду — он се не може ничим извинити, Ако когод ражљути госиодара, иа господар не може на њему срце да искали — искијаће слуга. И ка I би вам све споменуо, шта мора слуга преко главе претурити, требало би да вам три дана говорим. Слуга није човек, него ствар ; он није од онога градива од кога су његови господари; можеш га вређати, варати, тући и убити за то, што је — елуга. Као да у слугу нема срца, као да они не осећају ! Буд му је хлебац горак, прегорак, туд му га самовоља госина још већма горчи. И ви мислите, да ћете бог зна шта учинити Малиши, ако му такав живот спремите ? О, унесрећите га , госпођице Сидо! Он је још дете, може учити — сад хвала богу бар није оно време, кад су само богаташки и господски синови могли бити и научењаци и главнији људи у држави. Данас господзри, који више зна ; дајте му дакле прилике, нека заузме господарски положај; узлењили се,