Отаџбина

СИРОТА АМАЗОНКА

233

онда бар нисте ви криви, што је остао слуга, док је жив. — Али, шта је вама, госпођице ? Што плачете ? — Ништа — ниш га ! промуца она и убрише сузе. Можда нисам све добро разумела, што сте казали, али верујте ми, Малиша не ће бити слуга ! И она отрчи у кућицу. Нађох се у чуду. Шта јој мораде бити ? Нит' је рекла, да ће се вратити, нит' да не ће — шта да радим? И Малиша није знао, да се нађе. Кршио је своје прстпће и погледао је час у мене, час онамо, камо она оде. Кроз неколико часака, бар мени је било све јасно. Сида се враћала. Око паса је имала белу прегачу, крајеви јој у рукама, носила је нешто. Кад дође у сеницу, ћутећки извади из прегаче тањирић с медом и маслом и два комадића хлеба, — Малиша , иди види иде ли отац! Ово је рекла таквим гласом, као кад ко свога пријатеља за какву љубав замоли. Малиша послуша, а видим да се чуди, што га госпођица сада моли, кад му је до сада заповедала. — Нисам хтела, да опет сами останете ! Извињује ми се. Изволите прихватити се. Мене је то све тако изненадило, да нисам умео речи проговорити. — Мислим, да ме разуме ге. Отац је мој добар, учиниће ми по вољи па ће дати Малишу на науке, нека временом буде свој господар. .Га сам га врло мало научила; сутра ћемо га послати у варош оа нека даље учи. Мислила сам, доста му је да зна као слуга мало читати и писати, али кад ви кажете, нека више учи ! Она је сва поруменила. — Што ме тако гледате ? настива она, кад види, да ја ћутим. Па за бога ја верујем, да ви имате право, за то сам вас послушала. — Али хајдете овамо, да вам покажем моје цвеће.