Отаџбина

234

СИРОТА АМАЗОНКА

Она ме је вукла за руку. Видим, хоће да прекине тај разговор те је упитам. — И ви волете цвеће ? — 0, још како ! Оне веселе тичице и ово шарено цвеће, то је мој свет, у коме најрадије живим. У престоници једва дочекам пролеКе, да се вратим овим тицама да их чујем, како весело цвркућу, јер ми се чини, да их разумем па се с њима разговарам. И како се зажелим преко зиме овога мога цвећа ! Сама га садим, оама негујем и пратим од постанка па док не увене. Чисто ми је жао узабрати га, да се накитим, жао ми је угасити му живот, што сам му га сала дала јел те то не би лепо било ? — Како ко узме. — Воже сачувај ! прихтати она живо. Ко друкчије узме, није праведан. Ко је нама дао право, да тако лепе створове немилице кидамо, само да неколико тренутака уживамо; да се накитимо и да га миришемо, па кад свене, да га бацимо ? Ваљда то, што смо јачи ? Онда смо тирани. — Има нешто истине у вашима речима; али сте ипак једнострано узели ствар. Наопако, да вас је чуо који вегетаријанац. Вама је на уму само ово шарено, мирисаво цвеће, којим се китимо ; има још небројено биља са лепима цветовима, што нас у главноме хране. Шта би било, да немамо хлеба ни варива ? Морали би таманити само савршеннје створове — животиње. А то би био још већи грех. Није наша кривица, што је овај свет тако уређен, да јачи створови мора.ју да тамане слабије, не би ли се сами одржати могли. Тако звана борба за опстанак трајаће све дотле догод буде оних, који ваља да се одрже, и оних, којима је иамењена улога, да друге одржавају ; трајаће док траје света. — Тако ! рече она и жалосно ме погледа својим лепим Очима, тако жалосно, да сам мислио сузе ће јој