Отаџбина

СИРОТА АМАЗОНКА

235

ударити. Вама је све рђаво штогод ја кажем, штогод ја радим. Хтела сам вам — иротив свога убеђења набрати киту цвећа, али сада не ћу, не заслужујете ! И она се окрета а силом се трудила, да своје бело лице намршти, па се саже своме цвећу. Не могу ово ћудљиво дев01че да разумем. Мало час је прихватила моје противно мишљење, а сада се због тога на мене срдп. У ос-талом шта се ја мешам у њене нослове ? нека ради како зна. Хтедох јој прићи, да се извиним ; али она је тако брижљиво чупкала траву око цвећа, као да мене и нема. То ме је мало врећало, а овамо нисам ни сам знао, зОог чега би она морала бити према мени љубазнија. Поред свег нашег хвалисања, има у свију иас мушки по мало сујете. Ја наумим да се кући вратим. — Госпођице, ја се праштам проговорим озбил-но; па ћу да пођем. Она поплашено скочи. — Ви — ви сге врло неваљали ! промуца она. Куда бегате, шта сам вам скривила ? И сузе јој стадоше тећи. — Али за бога шта вам је ? упитам је, а срдња ме на мах прође. Она покрије лице прегачом и само јеца. И мени се дало на жао ; већ сам се сам на себе једио, што сам овамо пошао у шетњу. Опростите ми, госпођице ! .Тесам, увредио сам вас, видим, да са крив. не ћу више никада — само не пдачите, кад вас молим. Ја вас толико поштујем, да ми није ни у крај памети, да вас намерно вређам. — Не, не, нисте — ме — увредили ! јецала она. Дало ми се на жао, што ја тако ништа не знам, што тако лудо мислим. Срдим се сама на себе, што сам тако далеко од вас, што и ја не знам бар толико, да вас могу са свим разумети. Тако је то, кад се сви старају, како ће што боље изучити мушке, као да само мушки имају