Отаџбина

• 236

СИРОТА АМАЗОНКА

памети у глави. Сироте мп женске. Оставили нас гувердантама, или нас даду у који женски завод па све пре учимо, само не оно, што је права наука Зар је то право ? Зар не можемо и мп женске битп научењаци ? Кадгод се разговарам са каквим ученим човеком, увек морам да му дајем за право — то мене страшно једи ; све ми нешто шапуће, да није баш са свим онако, као што ми се каже, али не умем да га надговорим. Па још кад видим у таког човека на лицу, како он зна, да му морам одобрити, што каже, и док ми говори, читаво знадем да помишља: а што се ти слаботињо мешаш у те ствари — ено ти кујне ! онда ми тако дође жао, да бп плакала. Дакле видите, нисге ме увредили ви, већ ме вређа, што је то тако уређено. Ево вам руке! И она ми пружи своју белу ручпцу ; кад је стискох — раздрагале ме њезипе речи — задрктала је. — Сада вас много више поштујем ! рекох, дивећи јој се, па хтедох јој ређати, како сада и жењскиње постају научењаци , како се за тим иде , да се колико је могуће изједначе са мушкима ; али ме ^,она пресече, ђаволасто одговарајући на, моје горње речи : — А чекајте само ! Дакле пре ме нисте вол — она прекиде и сва поцрвени — пре ме нисте ваљда ни подашта држали. Силом тражите да ме расрдите ! ал' ипак не трже руке из моје. — Сада ме не ћете преварити ! Ви се не можете расрдити. То ми казују ваше очг и ова бела ручица! па противу свога обичаја принесем јој руку мојим уснама. Она се трже; ја се већ покајао, али —доцкан ! Никада не могу да се сетим како је то било , али тек у један мах обгрли ме она око врата и ја осетим њезине пламене усне на мојима; она ме је љубила жарко, плаховито. А ја ? њезини ватренн пољупци збунили ме, опили ме, заборавио на сав свет око себе ја сам јој пољупце враћао. Еј каква је заношљива сила