Отаџбина

СИРОТА ЛМАЗОНКА

237

у томе додиру са успама млађ.шога девојчета, које првп пут као жепско створеље љубп ! У такој прплицн мора да ћуди хладни ум и у најовбиљиијога човока ; је лп чудо, што се п ја обезумпх ? . . . Не знам, кошко смо тренутака у заносу били; ант знам, да ми јо сва крвца ускиптола, знам, да сам Спду пригрлио на своје груди и знам , да нас че тако затекла Цвета. У оним блаженпм трепутцима иисмо чулп, да кола стидоше, и Цвета је извосно иапред дотрчала —■ упутпо је ваљда Малиша, — да нас пзпонади. Стала је и иобледила је као дувар хтела со вратити; али ми смо је спазили п — отрезнили се. Сида иритрчи Цветп. И бешо крајљо врсме , јер је ноге пздадогпе и бм пала, да јо Спда но предржа. Но нптајте , како јо менп бпло ! Да сам могао, у земљу би пропао ! — Слатка сестрпце, шта ти је? уплашено је гшта Спда. Нијо ми иишта — рђав пут —• штруцкање — па онда сам овамо трчала — задувала со ! шапутала јо Цвота. Али хајдемо ! Гооподип пас чека ! Она се опоравила и поведе Сиду , а моне погледа тако прекорио, тако жалоотиво, да ми јо срцо хтело пућп. Њих две папред пођошо, а ја стадох један часак, ни сам не знајући, да ли да идем за њима, или да богам далеко, далеко.... — Ма где сте за бога, децо ? Чујом савотииков глао и пожурпм за довојкама. Саветник беше весео. Пољуби ћерку у чело па пружи меип руку. — Вп ме лепо преварпото ! -Та вас тражим по свом селу, а мој Србпн уграбио прилику па догпао девојцп, кад је сама. Ни на ум му није падало, како ме јо љуто заболела љегова шала. Осотпо оам, да сам поцрвепео као рак. Отаџбина XI, 42 16