Отаџбина

238

СИРОТА АМАЗОНКА

— Случајно сам амо наишао ! рекох и трудио сам се да се насмешим. — Та но но, то је већ обично тако ! Не морате ви зато црвенити ! Него журимо се за децом. Видиш како су ти се оне сродиле ; диванишу, као да су од вајкада другарице. Е то ми је 5аш мило ! Својски ћемо данао провести ! Штета, што ми је жена нешто слаба, те не може с нама бити ; она вас је лепо поздравила и захваљује вам на витешкоме делу. О молим—• ја сам учћнио своју дужност. — Махнимо се тога ! Ви сте мени учинили , што вам никада не могу заборавити па рипскип Данашњу светковину приређујем вама у почаст. Истина скромна светковина по жељи моје ћерке , али од срца и пријатељска — допустићете ми, да вас зовем пријатељем. Моја су вам врата увек отворена, долазите чешће, сваки дан. Место да идете у шетњу на другу страну, долазите амо; Овде ће бити Цвета и Сида — ово је Сидин виноград тпа се разговорите с децом, забавити их. То ће вама боље поћи за руком, него мени старцу , а већ и онако имам ја својих послова. — Зар ће и Цвета овде остати ? — А што се томе чудите ? Она је добро дете, познајем је од колевке, јер њени су родитељи моји наполичари. Они ће сутра на мој салаш , да раде храну; Цвета им тамо не треба па нека буде овде с мојом Сидом. Дошли смо до врата. — Изволте унутра ! У укусно намештеној соби беше сто већ постављен. Седнемо и поведемо разговор о обичним стварима. Ама, децо, камо вас ? прекинуће наједаред саветник своје разлагање о газдовању. Та гладан сам као курјак, а баш ни гости не ће бити од ваздуха сити. — Одмах, слатки оче! весело одговара Сида из кујне и мало час уђоше њих две, свака носи по чинију јестива.