Отаџбина

4

ТАМО — АМО 110 истоау

равили силне галије Цезареве и злаћену барку Клео патрину^ што им је једрила на сусрет. Буонапарта и Незлон — два такмаца, што се отимаху за богату нилску делту — Њих давно више није , један је понео херојску смрт, лруги м ј чоничку, али је борба њихова дотрајала до наших дана, и мал' да је нису ту скоро довршили Симр и Улсли — —. Овај комад мора, што га сад пресеца наш пароброд, зове се бело море, ваљда за то, што кроза плитку воду прозире бело дно морско. На овоме дну нигде се не види једро зеленило морске маховине, што се иначе радо хвата за пучину морску, а не види се за то, што валови силовито замешају песковито дно , те не дају биљу да проклија. Ми плови\т сад североистоку, на западу се сунце провлачи кроза редове угасито љубичастих облачића, и спушта се зренику тамо иза Трипол»а, а са истока ено већ светлуца на изменце бео и румен пламен морског свегила код Розете. Море се сад бели као млеко ; рибарске барке се журе крају, који је сад добио угаситу боју, а на модром небу трепти по гдекоја звезда. На броду се разређује круг путника ; свако тражи своју постељу као да хоће у сну да скрати време, што га још дели од Порт Сајида Ја бих да се са својим друштвом још мало позабавим на крову ; море је тихо, а ноћ као вазда, ведра, баш онако, као што беше, када је Антоније једрио туда у потеру за Цезарем. У Миоиру се, као и другде , мен-ају ветрови, али небо остаје ведро, и они облачићи што се с јутра и с вечера снују поврх морске површине, растлпе се за час, кад сунце помоли главу над зреником. Поћи су махом ведре а небо са угасите боје своје далеко чешће озвездано , но у нашим странама. Над нама су миријаде светила — чини се , као да смо под црним, срмом извезеним шатором. Наше очи сувише су засенуте јасним салонским лампама, па као да не могу