Отаџбина

ЧУ/10 ОД САХЕР — М АЗОХА

15

Старе, црне куће у арменијерокој улици, на којима одсјајкује снег; а на прозорима и олуцима висе танке шаљасте леденице, изгледаху још старије, црње и натмуреније. У таквој једној кући, горе на тавану, сеђаше у малој сиротињској собици једно младо девојче. Бледо и тужно лице наслонила на руку, па укочено гледа у црвени пламен од лојанице, која гораше на сиротињском сточићу у округлом земљаном свећњаку. У соби беше ужасно хладно; кад би год јадница узданула, то би се јасно опазило у ваздуху. Изгледаше као да неког већ и узалудно очекује, јер кад се год на дворишту или степеницама зачују кораци она сеђаше, као да је се ништа не тиче. Сахат за сахатом пролажаше. Већ је хтела и у постаљу да легне, али неко се лагано њеним вратима примацаше. Врата се полако отворише, и унутра уђе млад човек у скупоценој бунди, која готово до земл>е доваташе; на очи натукао козачку капу, и убрадио се свиленом марамом готово до очију; јамачно за то, да га ко не види, или ако га види, да га не позна. „Опростпте," започе он, јели овде — — «.Гесте, овде је Никазија Дорошенкова," одговори девојче. Он онда брзо уђе у собу и затвори врата за собом. «Ја сам вам веома захвална, шго сте дошли, Антополе," говораше Никазија и подиже се мало напрежући се, тако да јој се стара искрпљена марама, у којој је била завијена, на грудима размаче. Ангопол је по дуже гледаше, пола зачуђено, пола поплашено, па онда скиде капу и мараму, мету на сто и наслони се на хладну пећр „Нисам требао доћи," одговори он мало после, пушећи цигару, ви знате, шта сам због вас од моје породице пропатио. «3нам, али мислим, да вам нисам јакрива," «Па ко